Пише Боса Росић
Примањем хришћанства српски народ се није у потпуности одрекао својих паганских обичаја, богова и веровања. Будући да су пагански храмови подизани у природи јер су најчешће били посвећени божанствима која је требало да ублаже природне непогоде, логично је било очекивати да ће и хришћанске храмове народ најрадије посећивати уколико се и они налазе у природи, и то на местима где су били и пагански. Стога се наши велелепни манастири налазе на скровитим, али и изузетно лепим природним локацијама.
У хришћанству непризната, али у народу дубоко укорењена, светица Јања веома је цењена и поштована у Староме Влаху, који је заузимао средишњи део Рашке државе, баш око река Лима и Увца. Света Јања била је заштитница сточара, сиротиње и националних јунака, а Стари Влах, коме и само име говори о занимању његових становника, имао је највише храмова посвећених овој светици.
У доњем току Увца, на раздаљини од тридесетак километара налазе се три цркве, по народном веровању посвећене Св. Јањи. Једна је у засеоку Ребељ на левој страни Увца, испод Јањине стијене, друга у Дубрави, на десној страни Увца. Трећа, највећа, такође је на десној страни Увца – знаменити Манастир Увац.
Археолошки трагови манастирског здања
О његовој старости говори и данас жива народна епска песма „Милош у Латинима“, која казује како наш национални јунак Милош Обилић, пре Косовског боја, боравећи у Венецији испред Цркве Светог Марка, коју су му Латини с поносом показивали, њима прича да и у Србији има и лепших и већих цркава, па набрајајући их помиње и „Цркву Јању у Влаху Староме“.
Према археолошким истраживањима, ова последња црква саграђена је први пут крајем XIV или почетком XV века. Тадашња црква била је мањих димензија, 10 х 6,5 м, зидана местимично обрађеним каменим блоковима, локалног порекла, техником трпанца, зидова дебелих 0,85 м. Од те цркве остали су зидови на северној, јужној и западној страни. Остали су и трагови пода који је у олтару био од црних камених плоча, а преостали део пода био је од набијене глиновите земље.
Црква је споља била омалтерисана и окречена у бело, а у унутрашњости су нађени остаци фресака. Из овог периода нађени су фрагменти керамике, пре свега делови лонаца са једном дршком, на основу којих се и датира изградња ове цркве. Према археолошким налазима, ова црква је запаљена, с тим што су зидови на много места остали добро очувани.
Обнова манастира Увац у XVI веку
Доласком Макарија Соколовића, рођака (или брата) Мехмед-паше Соколовића (1505-1579) на трон обновљене Пећке патријаршије, за српску цркву XVI века може се рећи да наступа мало лакши период. Порушене цркве се обнављају, а у неким местима се зидају и нове, што је било готово незамисливо у претходном периоду.
У то време обнавља се и проширује и Манастир Увац. Изградња нове манастирске цркве се у потпуности наставља на старим зидинама, с тим што се она проширује: добија певнице са северне и јужне стране, проширење апсиде на источној страни, у којој се од сиге зида клупа за свештенство, као и тзв „горње место“ намењено за владике, што говори о значају који су имали и ова црква и њен манастир. Приликом те обнове зазидана је једна већ постојећа ниша у којој је очувано и фреско-сликарство најстарије фазе. Поред знатног проширења цркве, њен под поплочан је зналачки урађеним белим каменим плочама на којима је урађена и прелепа уметнички стилизована амвонска розета. Црква је у потпуности била фрескописана. На западној страни је дозидана припрата, тако да црква добија крстолики облик. Изнад улазних врата била је урађена фреска Рођење Богородице, са ктиторским натписом. Нажалост, због великог оштећења, они се нису могли реконструисати.
Приликом ове обнове, коју на основу археолошког материјала односно пронађеног новчића, сребрног денара Максимилијана ІІ (1564-1575) кованог 1568. године, можемо сместити у седму или осму деценију XVI века, не само да је проширена црква већ је изграђен и читав манастирски комплекс. Том приликом су са јужне стране цркве каменом озидане следеће просторије: амбар скривница, остава за намирнице, кухиња са огњиштем и трпезарија; са северне стране, такође зидане од камена, у дужини од 27 метара, ковачка радионица са два ковачка меха, дрводељска и грнчарска радионица, у коју је доведена вода; са источне стране, поред капије, једна просторија, највероватније ледара, а на западној страни озидана је капија.
Просторије са јужне и северне стране изнад зиданих делова имале су од дрвета изграђене монашке ћелије из којих се излазило на простране, покривене тремове. Према нађеном археолошком материјалу, у монашке ћелије могло се сместити педесетак особа.
Урбанистичко-архитектонско решење овог манастира у потпуности одговара средњовековним узорима крста у кругу. Спољни зид, у који су уклопљене грађевине са двоја наспрамна врата, представља заштитно утврђење. Манастирска црква посвећена Рођењу Богородице, поштујући поменута правила, налази се у средини. Око ње су распоређене зидане грађевине које чине манастирску економију, а изнад њих монашке ћелије од дрвета.
Приликом ове обнове и доградње манастира урађен је и водовод којим је са северне стране манастира доведена вода, не само до грнчарске радионице већ се један њен крак продужава до дворишне чесме. На тој чесми откривена су три водовода доведена у различитим периодима обнове овог комплекса.
У овом периоду на европској политичкој сцени долази до многих промена. Буне се Срби у Банату, Мехмед-пашу Соколовића, заштитника свога завичаја, дави некакав разјарени дервиш, а на српски народ се сручује најстрашнији турски гнев. Силни Синан-паша односи мошти Светог Саве и пали их на Врачару, а Турци руше све што је српско. Том приликом страда и Манастир Увац.
Обнова манастира у XVII веку
Претпоставља се да приликом тог разарања Манастир Увац није на дуже време запустео. Монаси и околни живаљ склонили су се испред турског беса, па су убрзо почели обнављати своја порушена станишта. О томе сведочи археолошки материјал пронађен приликом рестаураторских радова. Тада су у шуту пронађена два новчића, денара Матије II (ковница Кременц) из 1611. и 1614. године. Ови налази указују на то да је обнова вршена у другој или трећој деценији XVII века. Свој просперитет Манастир Увац доживео је после овог обнављања, али и на њега су, као и на целокупни српски живаљ, утицали међународни догађаји у Европи.
Ти догађаји условили су велико померање српског народа на север, преко Саве и Дунава. У тим немирним временима, као што је већ поменуто, плаховити бератлијски кнезови Рашковићи из Старога Влаха, не могавши да поднесу турски терор, организују сеобу 6.000 Срба са овог подручја (1688. године) и селе их у подручје Славоније, на границу између Турске и Аустрије. Иза тога долази до Велике сеобе српског народа, која је организована у окриљу Српске православне цркве, чији је предводник био српски патријарх Арсеније Чарнојевић.
Српска земља је запустела, чиме су Турци остали без прихода. Освета је била прогон и мучење становништва и, што је још више погађало народ, паљење и продаја свих српских цркава и манастира. У том времену, крајем XVII или почетком XVIII века биће порушен и запаљен манастир Увац, који ће од тада чувати винова лоза посађена у време процвата манастира, самоникла леска у његовим зидинама, покоји јасен и јавор, и несрећни српски народ који се овде често у својим бежанијама зауставља да се сакрије од турских погрома. Ограђиваће га оградом да га дивље и домаће животиње не скрнаве, у рушевинама ће се молити Богу и Св. Јањи да им бар децу сачувају од несрећа.
Обнова манастира Увац после 300 година
Након 300 година, тачније 1994. године, екипа Народног музеја из Ужица долетела је хеликоптером на овај неприступачан локалитет. Затечена су 23 напуштена домаћинства (Живковића, Дидановића, Лазаревића и Бакића).
На једној ливади испод сеоског гробља, у густом шибљу и дрвећу обраслом виновом лозом, био је ограђен простор. У огради су се тешко примећивале рушевине манастирске цркве. Све је изгледало као да су људи побегли у некакав збег. Куће празне, нигде живе душе, манастир у рушевинама, обрастао у дрвеће и шибље…
После четири године рада на откопавању рушевина и рестаурацији манастира Увац (завршетак обнове обележен је црквеном свечаношћу 21. септембра 1998. године, на Малу Госпојину, дан манастирске славе) толико је била измењена слика читавог предела да би неки нови европски путописац, када би се сада појавио и угледао ово прелепо блиставо здање, а око њега поређане затечене дрвене куће, зграде, млекаре, ваљарице, воденице, катранице, кулаче, па и сибаре, помислио да је залутао у неко давно време турског царства из кога се народ склонио.
(Објављено у књизи Босе Росић „Вечне куће златиборске“, 2023)
Оставите одговор