Бела црква у селу Каран, удаљеном 16 километара североисточно од Ужица, подигнута је у четвртој деценији XIV вeкa, између 1332. и 1337. године. Посвећена је Благовестима Пресвете Богородице.
Ктитор изградње и живописа цркве је жупан Петар Брајан, властелин краља Душана, са супругом Струјом и четири кћерке. У том подухвату придружило му се још неколико дародаваца, али о њима, као ни о Брајану и његовој породици, сем портрета у овој цркви, нема других података.
Бројни археолошки остаци сведоче да је село Каран, као и овај крај уопште, имао важно место у културном животу у античко и римско доба. Тако се и данас у комплексу у чијем је средишту Бела црква, налазе бројни антички и римски надгробни споменици са рељефима и натписима. Око цркве је римско гробље, а у припрати је пронађена римска камена скулптура лава који мирује у положају сфинге. Оно што Белу цркву каранску чини јединственом јесте то што је Часна трпеза у олтару постављена на жртвенику из римског доба који је био део неког култног објекта.
Археолошка истраживања, обављена 1975. године, открила су у цркви ктиторске гробове. Радови на конзервацији и рестаурацији њене архитектуре и живописа, обављени су 1980. године. Данас је под заштитом Републике Србије, као споменик културе од великог значаја.
Најстарији помен Беле цркве каранске датира из 1608. године у виду записа који је Љубомир Стојановић забележио о Јеванђељу које је поп Вук, син протопопа Ралете, писао „при реци Лужници, у селу Карану, при храму светог Благовештења Пресвете Владичице Богородице и приснодјеве Марије, у подножју горе Црнокосим близу места Ужица“. Реч је о Каранском јеванђељу, које се данас чува у ризници манастира Никоље под Кабларом.
Милан Кашанин, аутор свеобухватне студије о историји, архитектури и живопису овог храма, назив Бела црква тумачио је као „светла“ црква, властеоска задужбина, што је у случају цркве у Карану постало и њено званично име.
Архитектура и живопис
Сама грађевина има једнобродну основу са три травеја, изнад којих се уздиже купола кружне основе. На источном крају се налази полукружна олтарска апсида испред које је камени иконостас, док је на супротном крају, у XIX веку дозидан нартекс.
Храм је зидан каменом и малтером, без употребе опеке у најстаријем делу грађевине. Сводови и лукови су од сиге. Спољашњост је једноставних форми без украса, омалтерисана и обојена у бело. Унутар цркве архитектура делује сложеније и ствара утисак како је храм знатно већи и виши но што изгледа споља.
Читава унутрашњост цркве украшена је живописом. Иако су неке фреске током времена страдале, сачувана целина сведочи о учености ктитора и надлежних духовних и световних власти, као и о вештини аутора.
Осликавање унутрашњости цркве су највероватније радила двојица сликара. Портрети ктитора жупана Петра Брајана са породицом насликани су на северној страни западног дела наоса, док су њима насупрот представљени портрети историјских личности династије Немањић: Светог Симеона Немање, Светог Саве, краља Милутина и актуелног владара, краља Душана са супругом Јеленом.
Од религијских фресака, у наосу су насликани Велики празници, сцене из Старог завета и живота Богородице, док се у олтарском делу налазе представе Поклоњења архијереја и Богородице са анђелима.
Каранско јеванђеље
У Карану је настало и Каранско јеванђеље, а писао га је поп Вук, син протопопа Ралете 1608. године. У Карану постоји заселак Ралетићи, у којем је била његова кућа. Сматра се да су ово јеванђеље монаси пренели у манастир Никоље у Овчарско-кабларској клисури склањајући се од Турака који су запалили цркву у Карану.
Када је Вук Караџић 1820. године посетио манастир Никоље , ту је запазио јеванђеље и касније у „Даници“ написао да је „до удивљенија прекрасно”.
Кратак запис о необичном путу ове драгоцене рукописне књиге забележио је у листу „Политика“ прота Драгомир Видић:
„Када су Швабе 1915. године напале Србију, наша власт је наредила да се све драгоцености повуку ка Нишу, на исток. Али кад су Бугари ударили с бока, српска војска се почела повлачити ка Косову, а драгоцености су остале да их непријатељ користи. Приликом транспорта за Немачку, један се вагон запали. Војник Шваба угаси ватру, а спроводник воза узме једну књигу и награди војника. Та књига била је баш ово јеванђеље. Стигло је затим све до Ирске, до Даблина.
После рата, Србија је тражила да јој се све драгоцености врате. Јеванђеље је годинама стајало у каси Жичке епархије. Ја сам, као карански парох, 1964. године имао намеру да га вратим у каранску Белу Цркву. За то сам био добио благослов од владике Василија, али пошто нисам имао услова да га чувам, сложио сам се да се пренесе у Никоље, где се и данас налази“.
Вредан посао обављен је 2024. године када је Ужице било „Престоница културе Србије“ – урађено је и објављено фототипско издање „Каранског јеванђеља“.
YouTube / Dragan R. Filipović
Оставите одговор