1

Много тога се догађало Ужичанима у Београду за сто протеклих година. Покушали смо да све то овековечимо у монографији Наш век. Она нас упућује и на то да ми у Београду никада нисмо били разочарани, па ни онда кад смо били сиромашни. Чинило нам се да смо стигавши до Београда рођени под срећном звездом. Државни, војни, научни, привредни, образовни и културни развој Србије незамислив је без учешћа прегалаца из ужичког краја. Бројне улице и институције од националног значаја, не само у Београду и ужичком крају, данас носе њихова имена. Стога ова хроника, утемељена на фактографији и доступним сведочанствима савременика из готово свих периода рада Удружења, представља много више од сентименталне повести једне иницијативе која повезује, обнавља и негује колективни дух завичајног поднебља. Ту „хроника“ можемо читати и као доказ да сваки одлазак из завичаја с пуном историјском свешћу и одговорношћу може постати активан повратак у његову корист.

И тако, тај повратак траје, ево, већ сто година… Првих сто година! Јер, како је говорио Милош Црњански, славни ужички зет: „Има сеоба. Смрти нема!“ У Београду смо се осећали као Београђани, а у завичају као завичајци. Београд је за нас био једно чудо, а завичај друго. За нас је у завичају све лепо и непоновљиво. Колико год дана у години провели у завичају, осећамо да још увек има нешто недогледно, непроживљено, искрено. Окупљали смо се, причали смо о завичају и помагали му колико смо могли и срцем и умом. Наставићемо да проширујемо своје активности, да се окупљамо у све већем броју и помажемо да се што више остваре жеље, снови и заветни циљ наших предака оснивача.

Др Милош Туцовић, председник Удружења Ужичана у Београду

2

О Удружењу Ужичана у Београду написао је епски надахнуту монографију осведочени ужички хроничар, раскошног списатељског талента, Зоран Јеремић, користећи све што су претходни ерски надарени хроничари о Ужицу и његовим житељима написали, од Стојана Обрадовића, председника Окружног суда, преко академика Љубомира Стојановића и његовог савременика Милутина Ускоковића, самоуког пекара Миладина Радовића, духовитог Дејана Маленковића, до савременог и незаобилазног Ужичанина Љубомира Симовића. Сазнали смо да су ужичка паланка, као и нама драга Отаџбина, морале да пролазе, по већ устаљеним, тешко пребродивим историјским менама, које су нам увек отежавале ионако тешко стечене успоне државног развитка, када из забачених средина људи чешће крећу у нове сеобе. Када је Ужице постало скрајнути државни орепак, у коме је, после Берлинског конгреса, замрла трговина, а потом и занати, а број сиротиње почео нагло да се увећава, повећаo ce и број миграната.

Јеремић нас подсећа да су се из Ужица кретале различите категорије становништва према Београду. Поменемо, упрошћено, само две, сиромахе из реда шегрта и пропалих трговаца и школце из имућнијих породица које су успеле да сачувају толико имања да упуте децу у свет. Први су ишли пешке, са опанцима пребаченим као бисаге преко рамена, да би их, потом, на улазу у град могли сачуване обути и тако обувени потражити убоги смештај и запослење. Други су ишли поштанском кочијом и са господским намештењем.

Ужички „дошљак“ у Престоницу је долазио с намером да опстане или да „нестане“. Са таквим планинским менталитетом су углавном и „опстајали“, а потом су многи од њих стварали име и богатство и улазили у ред уважених грађана Београда.

Др Илија Мисаиловић

3

Ништа није непоузданије од сећања, мада нам је сећање једино што имамо од тога шта је прошло и чега више нема. Да би та сећања била вечна и истинита, и да се не би претворила у заборав или романтичне приче о првом завичајном удружењу грађана у Београду о Удружењу Ужичана у Београду и његовом стогодишњем раду постарао се елитни новинар 3оран Јеремић написавши монографију „Наш век“. Написао је дело да младе генерације заветује на чување свести о свом пореклу, Завичају и Београду, да допуњавају „памтилник“ који тако добија крила и небо завичајно и београдско којим ће се винути нови соколићи у нови век, јер иду старим путем на нов начин. Некада се тај пут само памтио, заборављао и домишљао. Она својом светлошћу скида патину заборава многих генерација Ужичана.

Аутор Зоран Јеремић је на овај начин оставио запис о члановима Удружења и тако нам дао прилику да расуђујемо и препознајемо људске вредности, упознајемо њихов рад и љубав према Завичају и Београду. Дело је јубиларно, стогодишње сагледавање рада Удружења Ужичана и огледало свих његових битних дешавања, Ужичана (данас људи из Златиборског округа), који су долазили у Београд на привремени рад, многи за стално остали, али су срце оставили у Завичају, очију и мисли упртим у њега. Чежња за родним крајем, родитељима, пријатељима их је стално мучила и зато су се окупили у Удружење, да сазнају вести из краја и да те чежње и сећања на тренутак забораве. Осећали су и у срцу носили лепоту Завичаја, па га у Удружењу богатили, ширили и повећавали.

Др Радован Томановић

4

Подухвати као што је писање монографије о Ужичанима у Београду неоспорно су значајни и представљају важно сведочанство о настојању људи који без обзира где су упиру своје погледе ка завичају и предачким коренима. Стара је истина да се завичај из даљине најбоље види и љубављу обасјава. Истина, стотину лета Ужичани насељавани „привремено“ у Београду: трговци, занатлије, лекари, просветни радници, угоститељи, правници, војници, студенти, новинари и писци, одлучили су да оснују „Удружење за неговање завичајности“ и повезивање са светом, одакле су први пут са родног кућног прага погледали у небеса. Тачно је запажање др Милоша Туцовића у уводној речи, коју пише у својству председника овог најстаријег завичајног удружења у Београду, да је писање и објављивање ове монографије, својеврсне хронике, која је „утемељена на фактографији и доступним сведочанствима савременика из готово свих периода рада Удружења, много више од сентименталне повести једне иницијативе која повезује, обнавља и негује колективни дух завичајног поднебља“. И што је најбитније, каже овај знаменити Ужичанин и Златиборац: „Ту хронику можемо читати и као доказ да са пуном историјском свешћу и одговорношћу сваки одлазак из завичаја може постати активан повратак у његову корист“.

Радомир Андрић, књижевник

О АУТОРУ

Зоран Јеремић (1965, Ужице) уређивао је недељнике Вести и Ужичка недеља. Објавио збирке песама Степениште (1995), Зимско светло (2002) и Школа ћутања (2015), књигу есеја, критика и записа Унутрашњи град (2012), књиге разговора Ветар речи (2004), Писац с крајоликом (2015) и Времена више нема (2022), биографске књиге Стојан Стив Тешић: живот и три драме (2008) и Добрила: животна прича (2019, 2024), књижевну биографију града „Ужице – више од света што је било“ (2021, 2022, 2023), сентименталну повест џеза у Ужицу „Дуго путовање до Базума“ (2023), антологију песништва ужичког краја од ХІІІ до ХХІ века „Небески кључеви“ (2018).

Приредио је више књига (о Андрији Лојаници, Марку Поповићу, Миодрагу Верговићу, Радомиру Верговићу…) и тематских бројева књижевних часописа „Међај“ и „Градац“ (о Љубомиру Симовићу, Нађи Тешић, Светиславу Басари, Миленку Мисаиловићу, Гојку Тешићу, Радовану Поповићу…)

Заступљен у више песничких антологија. Уредник часописа за књижевност, уметност и културу „Међај“.

Живи и ради у Београду и на Јеловој гори.