Ако нова литература почива на архивској литерарној грађи, ако живи у кући легата, онда нека вечно почива на чему год угодном за вечнопочившег, таман било и на старој лексици и негдашњој /f//æ//lš/-граматици, и нека јој буде исто тако почивши-угодно на истој тој, класичној, /mainstream/ плиш-семантици.

Све ново нека одмах остари, не би ли линијом без отпора завредело, и у све се лектире занавек запљунуло и завело. Ако није тако, онда чему ископине, чему артефакти, да ли уопште треба истраживати заоставштину?

Ако треба своје срце слушати и послушати, има ли се шта чути? Да ли легати постају робовласници наше маште, и то тако да су легати власници, а машта робови? Да ли смо за сигурну кућу у којој би да тражимо спас од заоставштине?

Да ли смо узалуд били амбициозни? Колико човек мора бити сам да би био слободан? Или је можда довољно само да буде сиромашан духом и да пусти да ствари теку узводно.

Наши јунаци, литерарни археолози, ипак су на једном тимским састанку одлучили да крену да копају и истражују. Да преузму ризик потенцијалне отупелости духа, идеје и инспирације, те да помире и намире: легате са својим срцем, старе Махере са својом културом, као и сваку врсту располућености услед свеколике биполарности света.

Митска епопеја „Coix delta planeta” све приче о литерарним ископинама смешта у едицију „Артефакти”, која вам доноси 23 приче из подземља, из Хада, где се мрак плете видицима, а свет обликује апсурдима.