Ужичка песничка сцена богатија је за још једно надарено перо. Љиљана Павловић, рођена Чачанка са животним стажом у Ужицу, у издању »Библиотеке Руј« објавила је у 2001. години свој песнички првенац Нимбус. Овом књигом песникиња улази у јединствен свет речи у коме ништа није исто и у коме испреплетани токови реалности и маште допиру до најтананијих жица људске душе, уобличавајући и изграђујући, понекад окрепљујући, а понекад обнављајући, попут мелема, оштећене границе наших унутрашњих светова.

Поезија у савременом друштву одавно је изгубила улогу коју је раније имала у људском друштву. Данас она, као и сви остали родови књижевности, пре свега тежи да достигне ниво ангажованости у смислу жртвовања духовних вредности дела као истинског лека за људску душу, а форсирања тематски исфорсираних предложака који не задиру превише у смисао, не ангажују духовне и интелектуалне ресурсе човека, већ га опуштају и одмарају, припремајући га за наредне физичке напоре на послу у већ превише материјализованом свету. Наравно, овакви стилски приступи су пожељни за човека, јер велики физички и интелектуални напори у раду најчешће траже такву врсту растерећења, али тотално потискивање истинских духовних вредности из света књижевности одводи човека на странпутицу, практично га претварају у машину.

Ова теоретска цртица наговештава Наташу Павловић као песникињу у чијој поезији фактор ангажованости је потиснут, а песникиња трага за дубљим смислом живота, љубави, људских поступака,… све је у свету дубоких емоција и рефлексија. Иако повремено падне (мислим на поједине песме којима није место у књизи због нижег квалитета), песникиња зна свој пут и кроз песму изражава себе, животна искуства, бол… њена поезија је тешка, дубока, непредвидива, а снажна мисаоност се развија из снажне потраге Наташе Павловић за знањем. Из вешто осмишљених метафора развија се мисао девојке тананог духа и жедне истинске љубави, а поезија, песимистички настројена, ипак открива светлост која нам говори да ни песникиња није изгубила веру у Бога, у човека, у себе…

Својим приступом поезији песникиња несумњиво подсећа на Бодлера и његово Цвеће зла, збирку поезије која представља једну од кључних прекретница поезије 19. века. Наташа Павловић је модерна песникиња иако тематски и стилски поступци упућују на наведено, с тим што римована форма 19. века код наше песникиње је разбијена, а ритам песме песникиња остварује ритмичношћу савременог српског језика.
Мотиви најчешће задиру у смисао и бесмисао живота, љубав, митске и духовне теме. Павловићева својом поезијом открива не само дубоке емоције, већ и филозофске аспекте поезије, показујући да се њено стваралаштво не ослања само на суви таленат, већ и на богати интелект.

Велика мана ове збирке је недостатак праве лектуре и коректуре, као и савета у организовању збирке у хармоничнију целину. Већ сам наговестио да поједине песме представљају квалитативни вишак у књизи, али и редослед песама разбија утисак целине. Но, то све је најмање грешка песникиње, чији је смисао за поезију несумљив, а највише грешка издавача који се није потрудио да од доброг материјала извуче оно најбоље.

Премало је овде простора анализирати песме и указати на већ изречено. Остајем при ставу да је овде највише оштећена сама песникиња, јер је ово њен песнички првенац, а уз праве савете могао је бити блистав. Овако, наговештавам вам једну добру књигу, књигу дубоких мисли и емоција која захтева потпуно интелектуално ангажовање самих читалаца, а младој колегници по перу топло препоручујем да не одустане и да у наредним песничким подухватима, уз исправку наведених недостатака, покаже сву снагу и свог духа.