УВОДНА РЕЧ

Рујанско четворојеванђеље је знаменит споменик ранога ћириличкога штампарства на српскословенском језику. Уједно, то је и прва књига штампана на простору данашње Србије, иако је у време њенога настанка штампање ћириличких књига на старом српском књижевном језику имало историју дужу од четири деценије. До данас су сачувана свега четири примерка овог издања, али се на основу доступних извора може наслутити да их је било више. Међу постојећим примерцима једино онај из Шафарикове збирке Народног музеја у Прагу садржи читав текст.

Поводом обележавања 450. годишњице штампања Рујанскога четворојеванђеља, године 1987. објављено је фототипско издање прашког примерка тога палеотипа у црно-белој техници, у издању Републичкога завода за међународну научну, просветну, културну и техничку сарадњу и Народне библиотеке Србије, уз пратеће студије Лазара Чурчића и Катарине Мано-Зиси.

Будући да је Ужице проглашено „Престоницом културе Србије 2024. године“, градоначелник др Јелена Раковић Радивојевић, председник Скупштине града Бранислав Митровић и директор Народне библиотеке Ужице Душица Мурић покренули су иницијативу за представљање Рујанскога четворојеванђеља широкој публици. Залагањем града Ужица и Народне библиотеке Ужице омогућено је објављивање новога, репрезентативнијега фототипскога издања прашкога примерка Четворојеванђеља, сада у колору.

Осим факсимила самога кодекса, публикација садржи и стручну студију на српскоме и енглескоме језику, у којој су систематизована и проширена постојећа сазнања о књизи.

Фототипско издање је приредио Мирослав А. Лазић који је и аутор стручне студије, уредници су Владан Тријић и Виктор Савић, а превод студије на енглески урадила је Миљана Протић. Књигу је штампала фирма „Графичар“ Ужице.

РУЈАНСКО ЧЕТВОРОЈЕВАНЂЕЉЕ ИЗМЕЂУ ПРЕДАЊА И ИСТОРИЈЕ

Рујанско четворојеванђеље, јединствен споменик раног српског штампарства, својим особеностима привукло је пажњу знатног броја не само домаћих већ и иностраних истраживача, и то у разним научним областима. У доба појаве рујанског палеотипа штампање ћириличких књига на српској редакцији старословенског језика имало је историју дужу од четири деценије. Поникло у држави Црнојевића под покровитељством војводе Ђурђа, рано српско ћириличко штампарство је након почетног узлета у старој Зети (1493-1496), последњој српској средњовековној држави, наставило свој развој у Венецији. У престоници Млетачке републике, у то време водећем центру штампарства и књижарства у Европи, српскословенске ћириличке књиге објављују Божидар Вуковић и његови следбеници.

Током прве половине XVI столећа оживљава издавачка делатност и у матичним српским земљама под османском влашћу, па се ћириличке књиге штампају у Горажду, Рујну, Грачаници, Милешеви, Београду и Мркшиној цркви. Хронолошки посматрано, рујански штампарски подухват је четврти по реду у историји српског ћириличког штампарства након Цетиња, Горажда и Венеције, односно трећи на српском етничком и духовном простору. У исто време, рујански палеотип се сматра првим познатим штампаним издањем четворојеванђеља на српскословенском језику, а претходило му је Четворојеванђеље из Трговишта, штампано 1512. године бугарском редакцијом старословенског језика.

Већ од ХІХ века рујанска штампарија је у литератури означавана као прва у Србији, најпре кнежевини, односно краљевини, а касније републици. Међутим, у периоду након Другог светског рата често је, услед свођења етничког на територијални, односно државно-административни појам, навођена и као прва српска штампарија.

Порука монаха Теодосија

Основне податке о Рујанском четворојеванђељу сазнајемо из колофона, штампаног на последњој страни књижног блока. Својом структуром овај текст надовезује се на рукописну византијско-словенску традицију, у складу с којом се, уз уобичајене реторске формуле, саопштавају основни подаци о месту и времену настанка књиге.

Осавремењеним језиком саопштен, текст у целости гласи:

По вољи Оца, по заповести Сина и наклоности Светога Духа, и помоћи Бога кога сла вимо у Тројици, и пречисте владичице мајке његове и наше, Богородице, написаше (на штампа) се ова света и божанствена књига године 7045. у обитељи Рујанској (?) и у подножју планине зване Поникве, на реци званој Бе[л]ска, у селу званом Врутци, при храму светога и славнога великомученика и победоносца Христова Ђеорђија. Трудих се о овоме ја грешни, убог умом, а богат грехом, и Христу слуга, монах Те[о]досије. Него за ово молим се вама, браћо, који будете читали, или преписивали, исправљајте, а не куните, зарад Бога и своје душе, јер није писао Дух Свети, ни анђео већ човек малоуман и слабомоћан, и штавише сам. Слава свршитељу Богу. Амин.

Судећи према подацима из колофона, Четворојеванђеље је одштампано заслугом монаха Теодосија, у манастиру Рујну при цркви Светог Ђорђа, 7045. по византијском рачунању времена од постанка света. Сматра се да је година наведена по цариградској ери и септембарском датирању, према којем је година започињала 1. септембра, а завршавала се 31. августа. Сходно томе, Рујанско четворојеванђеље је штампано између септембра 1536. и августа 1537. године.

Околности у којима је реализован штампарски подухват

Рујанска штампарија није била ни налик предузећу, јер је за тако нешто морала постојати материјална подлога и одговарајуће тржиште, како би продајом одштампаних књига уложена средства могла бити не само повраћена него и искоришћена за следеће издавачке подухвате. Такве организације овог посла свакако није било ни у осталим манастирским штампаријама на српском етничком и духовном простору, које су штампале свега једно (Грачаница), два (Мркшина црква), а највише три издања (Милешева).

С обзиром на недостатак архивских и других извора намеће се велики број питања на која није могуће дати сасвим поуздане одговоре. Међу њима су свакако и она која се тичу тиража Рујанског четворојеванђеља, учешћа других лица у изради типографске опреме, Теодосијевих мотива да покрене читав подухват за који је морао обезбедити значајна материјална средства, као и многа друга питања.

За покретање једног таквог пројекта, који је подразумевао израду типографске опреме обезбеђивање материјала за штампање, пре свега папира који је трговачким каналима добављан из Венеције, било је потребно обезбедити и уложити доста новца. Такође, требало је обрачунати и тираж који би био исплатив за штампање, и чијом би се продајом омогућио повратак дела средстава уложених у типографску опрему и материјал за штампу. С обзиром на мали број познатих примерака и фрагмената Рујанског четворојеванђеља тешко је проценити у коликом тиражу је штампано, али можемо претпоставити да се радило о минимум неколико десетина примерака.

Све те трошкове манастир сигурно није могао сам подмирити, без материјалне подршке најбогатијег слоја хришћанског становништва локалних кнезова и трговаца који су обично били и главни ктитори и приложници цркава и манастира у време османске власти.

Различите словне гарнитуре коришћене за штампање Четворојеванђеља, као и разлике у слогу књижног блока, упућују на закључак да Теодосије није сам штампао нити лио слова, већ да је морао имати сараднике, иако то није наведено у самом колофону.

Захваљујући путу који је водио преко Рујна и Ужица, као и релативној близини манастира Милешеве, који је био једна од значајних упоришних тачака у трговини књигама Божидара Вуковића, Теодосије је био у прилици да се упозна с раним српским штампарством. Питање је, међутим, у којој мери је могао да упозна и савлада техничке аспекте штампања књига. С друге стране, морао се прилагодити економским и другим могућностима које су умногоме биле ограничавајуће.

Нема сумње да је Теодосије руководио читавим штампарским поступком, бавећи се при томе и приређивачким и коректорским пословима. Међутим, када је реч о изради матрица за слова, ако је судити по различитим облицима слова, сва је прилика да је за те послове било ангажовано више лица. Вероватније је да су то биле занатлије из окружења, које су радиле према Теодосијевим упутствима, него остали чланови обитељи. У Ужицу, као економском центру области, свакако је међу занатлијама било оних који су познавали рад са металима, попут кујунџија. Нажалост, о томе нема изворних података, тако да све речено остаје на нивоу претпоставки, које није могуће поткрепити поузданим доказима.

И поред тога што Рујанско четворојеванђеље обилује несавршеностима и што га прате многе непознанице, то ни у ком случају не умањује његов значај како за историју српског штампарства тако и за историју ужичког краја. Штавише, реч је о аутентичном споменику раног српског штампарства који се издваја у односу на остала српскословенска ћириличка издања. На крају, да Рујанско четворојеванђеље није сачувано, не би остало никаквих трагова ни о манастиру Рујну, нити о монаху Теодосију и његовом издавачком подвигу, а једино што сведочи о свему томе није „ни стуб, ни камен, него слово“, како вели Љубомир Симовић у својим стиховима.

Мирослав А. Лазић