Слободан Пенезић Крцун спада у ред личности чију биографију је тешко сачинити. Не само због евидентног недостатка архивске грађе о појединим питањима из његове каријере. Не, то је због очекивања да се растумачи његова смрт у саобраћајној несрећи.

Његова контроверзна улога у рату и политичка каријера после рата и даље су замагљене питањем да ли је на њега 1964. године изведен атентат? Или је реч о случају, тешкој саобраћајној незгоди која је изазвана низом околности на друму код Лазаревца?

Због природе идеолошке власти у Титовој Југославији и догађаја који ће уследити у периоду 1964-1966. године, већина Срба и данас верују да је Пенезић убијен. Та околност замагљује реалан поглед на његову биографију.

Друга околност која баца сенку на лик и дело ове свакако маркантне појаве је значајан број савременика (мада већ у поодмаклим годинама) који су овде или онде срели Пенезића, или других који су чули ову или ону анегдоту о њему, у вези са фудбалским клубом „Црвена звезда“, или седењем у „Мадери“ или некој другој београдској кафани, за неку изјаву или анегдоту из родног Ужица. На овај начин стечена је једна готово романтично-меланхолична слика о Пенезићу, коју историчар тешко може да потврди некаквим архивским документом, па чак и неким писаним сећањима.

Наредна околност је свакако његова ратна улога – из које његови тадашњи противници, или њихови наследници, стварају слику Пенезића као убице крвника, који је у име идеологије послао на стратиште хиљаде противника – Срба, који нису делили исте идеолошке замисли као и он сам и његова партија.

Све ово отежава стварање што реалније слике биографије о овој контроверзној личности. Ипак, проток времена, 60 година од његовог страдања и преко осам деценија од ратних догађаја у окупираној Србији су добар повод да се јавности понуди једна биографија Слободана Пенезића Крцуна, лишена традиционалног историографског апарата, да би данашњи читалац могао лакше да је прочита, али са што више сабраних података које говоре о његовој улози у рату и послератној власти.

Књига о Пенезићу има тек неколико. Научних студија, монографија или радова по научним часописима нема уопште. Иако је архивска грађа, партијска, државна, а од скора и лична, доступна, ипак нема интереса, а можда ни храбрости да се Пенезићев рад и биографија студиозније истражује. Иако је он човек који је својим радом и поступцима обележио две и по важне деценије српске историје у 20. веку.

Слободан Пенезић Крцун имао је само 23 године када је почео да одлучује о људским судбинама. Био је рат, 1941. Прву битку води против непријатеља комунистичке идеологије, чији је био приврженик од гимназијских дана у Ужицу. Борба „против пете колоне“ обележиће и његов ратни пут. Био је политички комесар Друге пролетерске бригаде у њеним најтежим ратним тренуцима.

Када је, 1944, формирана комунистичка тајна полиција Озна, био је њен први човек у Србији, и остао запамћен и слављен као отац српске тајне службе.

Млад човек, који је прерано дошао до моћи над животом и смрћу, фанатизован у служби прилично круте идеологије, лично храбар, али и покоран ауторитетима у Партији: Титу и Александру Ранковићу.

У годинама после рата кретао се између супротности: од хладног цинизма до сентименталности, био је брижан према породици, а оштар према идеолошким противницима. Додељивао је широко средства из државног буџета, а код куће био штедљив и на ивици скромности.

Ова књига има улогу да обележи шест деценија од Пенезићевог страдања, али и да укаже на једну од најзначајнијих личности српске историје средином 20. века.

Бојан Димитријевић

О аутору

Др Бојан Димитријевић је научни саветник у Институту за савремену историју у Београду.

Рођен је 1968. године у Београду. Дипломирао је 1994. године и магистрирао 1997. године на Филозофском факултету у Београду. Такође је магистрирао 1996. године на Средњоевропском универзитету у Будимпешти. Докторирао је на новосадском универзитету 2004. године. Завршио је високи курс реформе система безбедности на Универзитету у Брадфорду 2006. године.

Био је кустос Музеја југословенског ваздухопловства до 1997. године, а од 1997. запослен је у Институту за савремену историју. Током 2001. по позиву, био је сарадник у Институту за напредне студије у Софији.

Објавио је више монографија и научних радова из савремене војне историје Србије и Југославије и историје југословенског ваздухопловства. Од 2004. до 2015. био је уредник часописа „Историја 20. века“.