У лирском спеву “Седмица” Милосава Тешица, који је пропраћен исцрпном уводном студијом Александра Јовановића “Стварање песме као стварање света”, читаоцу се предочавају извесне претпоставке за разумевање њене “космогонијске” димензије, поредећи је са Његошевом Лучом микрокозмом и књигом Ивана В. Лалића Четири канона.

Индиректно и непосредно сугерише се да је реч о религиозном песништву, које извесне мотивске (старозаветна “Књига постања” и новозаветно сведочанство о Христовом страдању) и стиховно-формалне предлошке, особито оне из српске литургијске поезије (кондак, светилан, стихира, канон) преобликује у складу са основним Тешићевим наумом о прослављању божанске, али и песничке моћи да језиком молитве или молитвом језика допре до “смислене ватре”.

Вапај за “коштицом смисла”

Ипак се све ове одреднице, као и Тешићево версификацијско мајсторство, морају прихватити са мером опреза, посебно када је реч о песнику који властити глас непрестано подређује метатекстуалним, дакле формалним условностима песничког текста кроз који покушава да га објективизује, али често и потисне, затрпа, фасциниран Језиком као симболом светости и Божанског трона. Сложена композиција књиге (“Седмица” и “Седмица са малим јутрењем”) може указивати на известан расцеп, али потом и превазилажење примарно старозаветног, а у суштини паганског доживљаја света који песник артикулише у првом делу. У другом делу, она је прожета новозаветним духом, али се њена имагинативна и језичка аура неће битно променити, иако се додатно уводе национални мотиви.

Доживљај Божанског чина је један и јединствен, а увођење различитих литургијских образаца само ће варирати извесна проблемска питања назначена још у првом делу књиге: вечито каиновско лутање које се симболички преноси на људску и песничку немоћ (јаловост), вапај за “коштицом смисла” коју песник упркос венчању “Деметре и Флоре” не осећа, спонзају да је Адамово и Евино сагрешење одузело чистоту, али им је заузврат подарило разликовање добра од зла, љубав од мржње. Другим речима, могућности избора, на које Творац само указује, али не одлучује уместо човека.

Лирски јунак Тешићевог спева, међутим, мења своје позиције у стваралачкој лествици, што се не може искључиво тумачити некаквим “силаском у време” или његовом антиципацијом, још мање пророчким аспектима. Његов проблем је у томе што није увек јасно из које се позиције оглашава – да ли из позиције човека / песника, или самога Творца са којим се он у свом језичком магновењу изједначава. Тако, у “Недељи” која се састоји из седам певања, долази до смисаоне нејасноће да ли се исказ приписује Творцу или песнику: “Не видим с трона Дрво живота. / Жедне ми оци трњем се пуне”, иако шесто певање почиње, а и завршава се исказом лирског јунака: “Голи и празни, крећемо кротко, основе друге Божија потко”. Биће да је овде реч не о свесном преплитању песничког и божанског гласа, већ о несвесној вредносној замени песничког и Божанског чина који су иако симболички блиски, есенцијално неупоредиви.

Превазилажење ограничења

Ако се све, баш све, подређује “метрици бола” и опсесивној жељи да се то слије у једној великој “ономатопеји трајања”, онда је Господ заиста “песма гранатих строфа, сложеног ритма, / чији су врујци црвено море”, итд. Има међутим примера који сведоче не само о деформацији речи, већ и о изнуђивању смисла, јер аутор жели да све законе поетске технике и најразноврснијих традиција испоштује истовремено и на истом месту: фолклорну, костићевску и кодеровску неологистичку праксу, винаверовска “звучна екумена”, дучићевску углађеност у метрици, миљковићевску синтезу симболизма и надреализма, Лалићеву модерну меланхолију. Отуд читамо и овакве стихове и то као рефрен једног од ронда: “У саму себе тек би унатрашке” или “по Тикви бунца кукурек маслачка”. Такође се понегде чини исфорсираном неологистичка пракса: речи калкови попут “распамет – свеза”, или изведени појмови као “жубор фрулства”, што се често чини зарад метричке правилности и бравурозног римовања.

Милосав Тешић најбоље пише у оним деловима књиге у којима има близак, присан однос са амбијентом – најчешће су то пејзажи, биљке, било да је реч о идиличном, или фантастично-гротескном доживљају (“Среда”, делови “Недеље”). Има, међутим, једна песма која отвара велике могућности песнику у превазилажењу ограничења које му је наметнула “метрика бола”. То је кратка песма у “тешићевском” хексаметру Кондак са фигуром часно је бити у којој су унутрашње лексичке тензије разрешене, ритам најближи исповедној молитви, готово говорни, као шапат, а одсечан, са сенком пролазности која призива Војислава и Диса, песма једноставна и потресна: “Часно је бити носилац ране, живе и чисте,/ с нимбусом бола који, растресен, труси са трешње позног/априла;”. Спознаја бола овде катарзички призива оне две, три сузе које песник моли да му подари Бог у песми Кријеш ли лице, Господе? Тешком муком, у Седмици се из “блескања кала” лирски глас пробија до дрва живота које по Н. Велимировићу мора потражити најпре у себи. Након искушења, патње, самоспознаје, искупљења, након свега.