Malo je gradova u Srbiji koji su imali sreću da se u njima rodi i odraste pesnik neuobičajenog senzibiliteta koji će, mnogo kasnije, podariti knjigu poput "Užica sa vranama". Ljubomir Simović, pesnik, dramski pisac i esejista, rođen je u Užicu 2. decembra 1935. godine. U Simovićevoj biografiji piše: "U vreme pesnikovog detinjstva, šumske jagode su se prodavale u krabuljicama, korpicama od brezove kore, a lubenice su bile pamnozelene, ili prugaste, u kad bi se u njih zario nož, to je odjekivalo kao sladak pucanj. To Užice odavno ne postoji. U tom Užicu, koje više ne postoji, Simović je završio osnovnu školu, u kojoj se, kamenom pisaljkom, pisalo po tablicama od škriljca, za koje su bili privezani mali sunđer, za brisanje, i krpica, za posušivanje. Račun se učio uz pomoć vrbovih devaca i zrna pasulja, ili pomoću računaljke, sa belim i crnim, ili belim i crvenim, kuglicama, nanizanim na deset žica. Ni te tablice, ni te računaljke, odavno ne postoje. U Užicu je Simović završio srednju školu, a diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, na grupi za istoriju jugoslovenske književnosti i srpskohrvatski jezik. Danas ne postoje ni ta književnost, ni taj jezik." Od 1958. godine, kada je izašla zbirka "Slovenske elegije", Simović je objavio više pesničkih knjiga: Veseli grobovi (1961), Poslednja zemlja (1964), Šlemovi (1967), Uoči trećih petlova (1972), Subota (1976), Vidik na dve vode (1980), Um za morem (1982), Deset obrađanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj (1983), Istočnice (sa crtežima Marija Maskarelija,1983), Gornji grad (1990, dva izdanja), Igla i konac (1992), Ljuska od jajeta (1998). Neki čitaoci se danas razneženo i sa setom sećaju vremena kada su Simovićeve zabranjene Istočnice, fotokopirane, nabavljene "ispod ruke", iščitavali tokom noći, kraj prozora na kojima su bile navučene roletne. Ali, kako bi to rekao pesnik, ni tog vremena više nema. Izbor iz Simovićeve poezije objavljen je u zbirkama: Izabrane pesme (1980), Hleb i so(1985, 1987), Istočnice i druge pesme (1994) i Učenje u mraku (1995). Kao dobitniku nagrade "Stefan Mitrov Ljubiša", štampano mu je "troknjižje koje bi se molo nazvati užičkom pesničkom trilogijom": Vidik na dve vode, Istočnice, Igla i konac. Simović je napisao četiri drame (Hasanaginica, Čudo u "Šarganu", Putujuće pozorište Šopalović i Boj na Kosovu) koje su izvođene na gotovo svim domaćim i mnogim svetskim scenama, a najviše uspeha postiglo je Putujuće pozorište Šopalović (samo tokom ovog leta premijerno izvedeno u pet francuskih pozorišta). Sterijina nagrada za najbolji dramski tekst dodeljena mu je tri puta. Eseji o srpskim pesnicima objedinjeni su u dve knjige Dulo dno (1983, 1991), a ostali tekstovi o raznvrsnim temema sakupljeni su u knjigama Kovačnica na Čakovini (1990) i Galop na puževima (1994, 1997). Dnevnik snova, nazvan Snevnik, objavljen je 1988, a Dela u pet knjga štampana su 1991. godine. Ljubomir Simović je 1988. godine izabran za dopisnog, a 1994. godine za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. U Godišnjaku Srpske akademije nauka i umetnosti za 1998. štampana je kompletna bibliografija pesnikova. Dobitnik je svih značajnijih književnih nagrada, među kojima su i Žička hrisovulja, Račanska povelja, nagrade "Milan Rakić", "Desanka Maksimović", "Branko Miljković", "Zmajeva nagrada" i mnoge druge. Živi između Beograda, Užica i Jelove gore. U tom trouglu i nastaje njegova poezija, mudra, tiha i opominjuća, poezija koja već odavno prevazilazi granice prostora i jezika. * * * ZAPIS ZLATOM Medj kvrgavim svećama dočekah zimu 1254. Svake noći, uz horove vukova i smetova, moje bdenije je dugo kao put plamena sa vrha do dna sveće, kad gavranovim perom ispisujem listove manastirskog letopisa za leto Gospodnje 1235. U ovoj tesnoj ćeliji prepoznajem leto po prešini po snežnom prahu prosejanom kroz uske pukotine. Sveća nad mojim oslepelim očima, kvrgav prst gubavca sa oštrim noktom od plamena, već godinama pokazuje nebesa Gospodnja, i opominje me: Nad glavom mi se ljuljaju zvona, veliki, zlatni stogovi sena, nekad u selu Volujcu. I snevam da ne postojim, da me to samo neko sanja, da je blizu zora, i onom što me usnu vreme je da se budi.   BALADA O STOJKOVIĆIMA Bije batinaš, bogme svojski raspalio, puca nam koža, lete mrvice mesa; bije sat, bije dva, bije tri, otkud mu toliko štapova i besa? Udara bogato, udara od sveg srca, već mu se lice od napora krivi, gubi dah, zastaje, prediše, više ne može, ipada mrtav umoran, a mi živi. Poređaju nas vezane uza zid, pucaju u nas, - prska nam lobajna, prska cevanica, podlaktica, koska, otežasmo od olova u telu. Dođe i veče. Umorili se strelci. Odvezuju nas, psuju nam Boga i majku. Sa streljanja se vraćamo kući ko s posla, i dok se u kujni podgreva večera žene nam krpe rupe u odelu. Posle večere pregledam domazluk: zakrpim krov, poduprem ogradu, nakupim kišnicu u kace i aranije. U to i spavanju vreme. Pre no zaspim kažem ženi: vešaće me u pet, gledaj da me probudiš nešto ranije. Ujutru veŠala, nova novcata, čvrsta, užad jaka, dželati obučeni, - ruku na srce, ničemu zamerke nema. Vešaju nas brzo, vešto i lako. Visimo tako obešeni do mraka, vreme je večeri, skidaju nas, - mi živi, svi nas tuku i psuju; ali ako. Sutradan zorom dovuku granja i drva, naslažu lomaču, za nju nas gole vežu, prinesu šibicu, potpale, i gori tako, gori nedelju dana, cela varoš od pepela posivi. Kada sve dogori, mi izadjemo iz dima, kraljica pada u nesvest, a kralj trlja oči i gleda nas zaprepašćen: Sunce vam vaše, pa vi opet živi! Rastržu nas konjima na repove, raspinju nas na točku, seku nam glave, ruke i noge - strašno! Streljane nes vešaju, poklane nas guše, ne znamo zašto, a nije ni važno. Sudijama je već svega dosta! Smenjuju strelce, otpuštaju vojnike, dželate vešaju - oni im kao krivi. Pa opet na nas: te topuzinom, te topom, te vešaj, te seci, te kolji! A mi živi. Nije tu nešto u redu, šapće narod, to neko štiti sudije od greha! A i nas hvata zebnja pred san: nismo besmrtni, neće to dugo ovako, doći će jednom i nama kraj, nećemo izdržati, i umrećemo od smeha. (iz zbirke "Hleb i so", Beograd, 1991)   AUTOPORTRET SA GLAVOM NA STOLU Rastu mi na pragu, rastu mi u oluki, rastu na krovu, po svim sobama rastu mi korov i trava! A meni se spava! Napadaju me mravi, ruka mi se do lakta crni od mrava! A meni se spava! U sela nam ujahuju vojnici, pale sena, hvataju guske i patke, na drumove izgone stada ovaca i krava! A meni se spava! Razvaljuju mi vrata kundacima, tuku me, hapse me, bacaju me niz stepenice u mrak, prepun drvenih i gvozdenih sprava! A meni se spava! Neko, ne vidim ko, pozivamo me u borbu za slobodu, traži pobedu istine i pravde, pobedu ustava, zakona i prava! A meni se spava! Bacio sam pušku i kapu! Neka pobedi sneg! Na sto se spušta, ko na dno, moja glava! Meni se spava, ugasite, meni se spava! (iz zbirke "Ljuska od jajeta", Beograd, 1998) Tekst pripremila: Ružica Marjanović