„Трагање за Кондером“ Љубомира Симовића

Пише Зоран Јеремић

Не можемо имати ни Симовића, ако немамо Ужице.

Нити можемо имати Ужице ако нас на путу из доњег у горњи град не води његов песник. 

Откако су пре више од пола века у Словенским елегијама (1958) пропевали „Епитафи са каранског гробља“, Ужице и ужички крај у тематско-мотивском видокругу песништва Љубомира Симовића имају повлашћено место. Не само због чињенице да је реч о песниковом родном граду у којем су његово детињство, дечаштво и младост трајно обележени бурним историјским и друштвеним преображајима, већ, пре свега, и много више због тога што се на лирској мапи српске књижевности појавило Ужице са значењима која далеко превазилазе његове географске границе и историјске датости.

То прворазредно литерарно преимућство Ужица кроз поезију Љубомира Симовића утемљено је на прожимању различитих гласова у исповедном, дијалошком или пак реторичком облику. Сви заједно, неретко у црнохуморном тону, живо и непосредно изражавају колективно искуство, увек на ивици животне угрожености. Временске раздаљине од места догађаја престају да важе, јер то сведочанство веселог очаја, та радост преживаљавња, те распојасане але и вране што надлећу доње и горње светове Симовићеве божанствене комедије, од Ужица и околине чине јединствено књижевно поприште, где сва времена мири песников језик, где реке, ватре, шуме и снегови говоре тим језиком и где дух поднебља храни песников језик знацима првобитности.

Језик је, дакле, бог Јанус Симовићевог песништва: кад је окренут прошлости он покушава да уљуди садашњост, кад пева под утицајем савремености он је у сагласју са звуцима искона и древности.

У једном аутопоетичком исказу, истакавши да је завичај његов најприкладнији материјал, који најбоље разуме, којим најбоље влада, и којим се најбоље изражава, писац Ужица са вранама каже: „У том односу писац – завичај мене, опет, занима нешто друго: не само то колико је писац од завичаја добио, и колико га је користио као литерарни материјал, него колико га је својим писањем доградио и променио.“

Уместо коментара, помало реторичко питање могло би да гласи: Може ли се о песниковом завичају више било шта сувисло рећи ако иза оног видљивог и свакодневног не препознајемо његов невидљиви а истинитији лик у песмама које  скидају прашину са завичајних митова, предања, легенди и откровења сачуваних у језику?

Трпно стање историје Симовић такође препознаје у језику. Довољан му је један катрен, понекад само један стих да убедљивије од томова историјских хроника сагледа одређен догађај из прошлости. Баштинећи и надограђујући фолклорну и урбану лексику, колоквијални језик и усмену књижевност, он одсликава непосредно животно искуство. Његове пунокрвне песничке слике освајају нас готово чулном конкретношћу. Тако, на пример, вешала на Житној пијаци и Злакушкој рампи, јавна кујна на Царини, пољопривредно добро у Турици, гроб на Варди или Јокина ћуприја, железничка станица и кантарџиница из времена које има све мање сведока, кроз сугестивно прожимање звука и знака у Симовићевим песмама присутни су до зачудне блискости, до тога да живо осећамо њихово присуство.

Стога је више него јасно да у бројним завичајним топонимима које сусрећемо у „Трагању за Кондером“ песник не види само географске чињенице. Он у њима препознаје сведочанства духовне културе, ризницу митског језичког и историјског памћења из које црпи нове поетске просторе. На тај начин обнавља свежину погледа на стварност која нас окружује, а дух времена који Симовићеви стихови оживљавају и кроз топониме чува његов рукопис од заборава.

С песниковим изменама и допунама, први пут укоричене у једној књизи и приређене као дефинитивно критичко издање, три Симовићеве збирке инспирисане завичајем сада чине јединствену целину. Та „ужичка трилогија“ као да је написана у једном даху. По неком дубљем, природном следу песме и циклуси се надопуњују, одређене слике су изоштреније, а предосећање помрчине, најављено у књизи Видик на две воде (1980)  – које се иначе три године касније судбином Источница (1983) у идеолошкој хајци обистинило – циклусом о Кондеру „са кога се виде сви светови“, планинском врху и језеру измештеним из јеловогорског пејзажа у митске пределе, из збирке Игла и конац (1992), усложњава се у апокалиптичну визију света у коме су „неслана мора и јела“.

Па ипак, опомињући  нас с почетка књиге стиховима да „ко се из човека / не пење у Бога / силази у звер“, Симовић нас не оставља без наде, сместивши као завршну песму у свој завичајни  колоритни триптих бројгеловске снаге „Десет обраћања Богородици Тројеручици хиландарској“.   

У једном новинском разговору Симовић примећује да у поезији не можемо имати Бодлера, ако немамо Париз. Нити можемо имати Доментијана и Теодосија, ако немамо Хиландар и Студеницу.

Не можемо имати ни Симовића, ако немамо Ужице. Нити можемо имати Ужице ако нас на путу из доњег у горњи град не води његов песник. 

(Предговор за књигу Трагање за Кондером / Народна библиотека Ужице, 2020)