Костреш харамбаша

Костреш харамбаша је је хајдук из новијег доба. Живео је у Кремнима у 18. веку. Према причама, одметнуо се у хајдуке зобг креманског аге Малопера и склањао се у Ајдучку пећину под Шарганом. У предањима је забележено да је у Кућанима побио Турке предвођене Дурмис агом и ослободио српско робље које су ови водили у Босну. Познат је био по томе што је побијене Турке вешао по дрвећу.

Вук Караџић је у забележио једну песму о Костреш харамбаши

Књигу пише царе од Стамбола,
те је шаље ка Турској Удбињи
на Турчина од Удбиње Зула:

„Чујеш Зуле, Удбињски диздаре!
Добро слушај, што ти књига пише:
Мене, Зуле, тужбе додијаше
од мојијех хоџа и хаџија
и Турака Босанских спаија
на некака Костреш-харамбашу
у Тијан високој планини,
ђе им није с миром пролазити
и по Босни тимар’ облазити,
ни хаџијам’ ћабу полазити,
од курвића Костреш-харамбаше;
Но покупи чету по Удбињи,
иди шњоме Тијани планини,
те потражи силна каурина.”

Оде књига ка Турској Удбињи
на кољено од Удбиње Зулу.
Кад је Зуле књигу проучио,
те виђео, што му царе пише,
а он проли сузе од очију.

Ужичка плажа

Њега пита Чулко барјактаре:
„Господару, од Удбиње Зуле!
Откуд књига, од које л’ крајине?
Шта л’ се у њој жалостиво пише,
те ти рониш сузе од очију?”

Вели Зуко Чулку барјактару:
„Слуго моја, Чулко барјактаре!
Није књига од наших крајина,
ни од наших Котарских сердара;
Већ је ферман цара честитога,
у њему ми царе запов’једа,
да покупим чету по Удбињи,
па да идем Тијани планини,
да ја тражим Костреш-харамбашу;
А ја, слуго, за Костреша не знам,
нит сам чуо Тијану планину;
Па сад не знам, што ћу и како ћу:
Зло је поћи, кад ја пута не знам,
а горе је цара не слушати.
Него, слуго, Чулко барјактаре!
Развиј барјак, удри у ледину,
и истури пушку хаберника,
подај хабер по нашој Удбињи,
скупим слуго, триста Удбињана,
да тражимо каква калауза,
да нас води Тијани планини,
не би л’ нашли кулу Кострешеву,
не би ли нам Бог и срећа дао,
не би ли га како погубили,
јал’ у руке жива задобили,
да се нашем цару удворимо.”

Вели Зулку Чулко барјактаре:
„Не будали, драги господару!
Далеко је Тијана планина:
одавде је до мора сињега
равних, Зуко, тридесет конака.
А уз море тридест и четири
до Тијане високе планине;
Уз планину кажу три конака,
ђе је кула Костреш-харамбаше.
Ја сам једном с четом пролазио,
и ћерао силна каурина
по приморју три четири дана,
док нас хајдук у гору замами,
па опколи са својом дружином,
те повата свијех у планини,
погуби нам три најбоља друга:
четобашу старца Ћеивана,
и делију танка барјактара,
калауза Зулић-Хусеина;
Нас тридесет не шће погубити,
но удари сваком по биљегу,
мене ј’ онда уши осјекао,
па је мене Костреш наручио,
да не ходим, ни чету проводим,
јер ако му ђегођ руке дођем,
да ћ’ и мене укинути главу;
Но ме с’ прођи, драги господару!
Не води ме Тијани планини.”

Но му вели од Удбиње Зуко:
„Не будали, моја вјерна слуго!
Него развиј зелена барјака.”

А Чулку се од ина не може,
веће разви зелена барјака,
а истури пушку хаберника,
хабер даде по Турској Удбињи,
те сакупи триста Удбињана,
на атима а под миздрацима,
па пођоше Тијани планини,
калаузи Чулко барјактаре.
Путоваше тридесет конака,
док дођоше под ломну планину.
Под планином конак учинише,
туна Турци за три бише дана,
докле добре коње одморише,
па пођоше врху на планину.
Но кад бјеху на пола планине,
али сједи Костреш харамбаша,
хајдук сједи на друму широку,
танку Брешку држи преко крила,
па он гледа чету Зуканову,
како Турци иду уплашени,
па отиде хајдук говорити
калаузу Чулку барјактару:
„Зар си, Чулко, ријеч погазио?”
Па опали Брешку оковану,
те укиде Чулка барјактара,
пуст остаде барјак на ледини;
Остали се препадоше Турци,
побјегоше по гори зеленој,
а не знаду стаза ни богаза;
Па кад пукла пушка Кострешева,
те је чула сва дружина редом,
у планини Турке опколише,
на њих живу ватру оборише,
докле Турке с коњма раставише,
па их, брате, живе поваташе,
доведоше пред бијелу кулу,
па их пита косреш харамбаша:
„Ко је овој чети четобаша?”
Везана му Зука доведоше;
Њега пита Костреш харамбаша:
„Та откле си, млада потурицо?
Од које си земље и крајине?
Како ли те по имену вичу?
Ко л’ је тебе на ме оправио,
да ме мучиш са мојијем друштвом?
Зар ти мало ћара по крајинам’,
но т’донесе ђаво у планину?”

Па се хајдук на ноге подиже,
те Зукану осијече главу;
А повикну редом на дружину,
те по гори повјешаше Турке;
Узеше им рухо и оружје,
па весели на кулу одоше,
те сједоше мрко пити вино
све у здравље Костреш-харамбаше,
бог му дао са животом здравље!

Стојан Обрадовић је 1863. године у Београду објавио књигу народних приповедања о Костреш Аарамбаши. Књига се налази у Дигиталној бибилиотеци Матице српске .

Таратурс крстарење Перућац - Вишеград - Перућац

Поделите:

Места:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *