Завршни догађај „Жестивала 2023“ – ужичког фестивала природе и културног наслеђа, биће одржан код Беле цркве Каранске у селу Карану код Ужица, у понедељак, 28. августа од 18.30, тачније после вечерње службе у цркви.
На програму је најпре приказивање филма „Бела црква Каранска“, а затим промоција репринт издања књиге Рада Познановића „Бела црква у Карану“, објављене 1996. године у издању Културно-просветне заједнице Ужице.
„Крај пута који од Ужица преко Црнокосе води према Косјерићу и даље према Ваљеву, на десној обали реке Лужнице, у селу Карану, око 16 км од Ужица, на малом узвишењу, налази се и данас Црква посвећена Благовестима. У народу је она од давнина позната као Бела црква у Карану. Данас је ова црква доста усамљен споменик културе наше средњовековне уметности“, пише у Уводној напомени аутор књиге др Раде Познановић (1924-2014), вредни и посвећени истраживач прошлости ужичког краја, његовог становништва и станишта, аутор публикација у којима су сачувани ретки подаци и документи из последњих векова.
„Вековима је ова црква била средиште духовног и културног живота котлине која се по реци Лужници зове Лужница или Лужничка долина. У Средњем веку тај предео звао се Жупа Лужница. Од како је настала до данашњег дана, Црква у Карану је сведочанство о животу хришћанског становништва које се овде досељавало, живело, па опет расељавало, поново досељавало и тако настављало вековну традицију“, пише др Раде Познановић.
У ширем контексту Белу цркву Каранску сагледава историчар уметности Иван Ђорђевић у књизи „Зидно сликарство српске властеле у доба Немањића“, истичући значај њене архитектуре и сликарства.
“Основна мисао сваког образованијег човека средњег века јесте вера у вечно трајање које се постиже обезбеђивањем белега свог земаљског, материјалног постојања. То осећање било је, ако се погледају сачуване цркве, веома изражено код српског народа. Остављајући траг о себи, Срби, а међу њима и њихова властела, показују свест о свом месту у васељени”, пише Иван Ђорђевић.
На трагу ових речи је и порука жупана Брајана, из времена цара Душана, остављена у виду Благовештењског храма, познатог као Бела Црква, у селу Карану крај Ужица. О ктитору изградње и живописа цркве, жупану Петру Брајану, његовој супрузи Струји и њихове четири кћерке, нема сачуваних других података осим сачуваних ктиторских портрета.
Али је поуздано сазнање да је Бела црква у Карану подигнута у четвртој деценији 14. вeкa, између 1332. и 1337. године, и посвећена је Благовестима Пресвете Богородице. Бројни археолошки остаци сведоче да је село Каран, као и овај крај уопште, имао важно место у културном животу у античко и римско доба.
Писани помени Беле цркве Каранске потичу из 17. века. Најстарији помен датира из 1608. године у виду записа који је Љубомир Стојановић забележио о Јеванђељу које је поп Вук, син протопопа Ралете, писао „при реци Лужници, у селу Карану, при храму светог Благовештења Пресвете Владичице Богородице и приснодјеве Марије, у подножју горе Црнокосим близу места Ужица“.
Реч је о тзв. Каранском четворојеванђељу, које се данас чува у ризници манастира Никоље под Кабларом. Ако се остваре планови онда бисмо 2024. могли имати репринт овог писаног историјског споменика, а поводом важног догађања да је те целе године Ужице престоница културе у Србији.
Угледни историчар уметности Милан Кашанин (1895-1981) је на тему цркве у Карану докторирао и објавио књигу о њој 1928. године, у којој назив Бела црква тумачи као „светла“ црква, властеоска задужбина, па је у случају цркве у Карану то постало и њено званично име.
Оставите одговор