Мало је градова чије име су пронела најмање тројица писаца из српског књижевног канона у једном веку, као што је то случај са Ужицем у столећу за нама.
/ Снимио Пеђа Супуровић
Милутин Ускоковић, родоначелник градског романа, записаће да „горска рупа, у којој је подигнута варош, изгледа као језеро истопљеног злата или огромни врт процветалих ружа или пожар пред укусом света“.
Сећајући се недељних поподнева у Великом парку, Љубомир Симовић помишља на Реноарову слику Moulin de la Galette.
А Светислав Басара пише да небо над Ужицем изгледа као на Шагаловим платнима.
Сасвим у складу са поменутим поступком наметнула се потреба да у књизи „Ужице – књижевна биографија града“, прилоге илуструјемо фотографијама из одговарајућих епоха, цртежима путописаца, разгледалицама и градским ведутама на којима „препознајемо“, већ одавно потонуле у заборав, куће са сеновитим двориштима, калдрмисане путеве, шеталишта, трговине колонијалном и мануфактурном робом, плаже, пијаце, станичне пероне, кафанске баште, модне детаље, занатске и друге радње.
Слике су добиле нова, пунија значења, а град, из приче у причу, ћудљиву руту за коју на први поглед нема ни поузданог водича ни путоказа. Та маршрута, међутим, спаја стварно и имагинарно, данашње Ужичане са суграђанима који су вековима култивисали град и неговали памћење о њему.
Зоран Јеремић
Оставите одговор