Рођен је 2. децембра 1935. године у Ужицу, у коме је завршио основну и средњу школу, и о коме ће касније, у својим књигама, често писати. (Три његове књиге Видик на две воде, Источнице, Игла и конац – представљају својеврсну песничку трилогију о Ужицу. Радња његове драме Путујуће позориште Шопаловић одиграва се у Ужицу. О Ужицу има текстова и у његовим књигама есеја, Ковачница на Чаковини и Галоп на пужевима).
Године 1955. Симовић је из Ужица отишао у Београд, у коме је студирао и дипломирао на групи за историју југословенске књижевности и српско-хрватски језик, на Филолошком факултету.
За време студија радио је као уредник и одговорни уредник студентског књижевног часописа Видици. Радни век је провео као уредник у културној редакцији Радио Београда.
Поезија
Симовићев први издавач био је ужички Клуб студената, који му је 1958. године објавио збирку песама Словенске елегије. После ових елегија, Симовић је објавио низ песничких књига: Весели гробови (1961), Последња земља (1964), Шлемови (1967), Уочи трећих петлова (1972), Субота (1976), Видик на две воде (1980), Ум за морем (1982), Десет обраћања Богородици Тројеручици хиландарској (1983), Источнице (са цртежима Марија Маскарелија, 1983), Горњи град (1990), Игла и конац (1992), Љуска од јајета (1998), Тачка (2004) и Планета Дунав (2009).
Избори из Симовићевог песништва објављен су у књигама Изабране песме (1980), Хлеб и со (1985, 1987, 1991), Источнице и друге песме (1994), Учење у мраку (1995), Сабране песме I-II (1999) и Песме. Књига прва и Песме. Књига друга (2005).
Драме
Симовић је написао четири драме. Хасанагиница је први пут изведена 19. маја 1974, у Народном позоришту у Београду, Чудо у „Шаргану“ је праизведбу доживело 24. октобра 1975, у Атељеу 212, на чијој сцени се одржало скоро петнаест година, а Путујуће позориште Шопаловић је први пут приказано 10. октобра 1985, на сцени Југословенског драмског позоришта. Све ове драме су, одмах после праизведби, игране на многим сценама широм некадашње Југославије. Четврта Симовићева драма, Бој на Косову, није играна у позоришту, али је по њој, 1989. године, снимљен филм.
Атеље 212 и Југословенско драмско позориште су Симовићеве комаде приказивали и на гостовањима и фестивалима у Паризу, Минхену и Софији, у Ирану и Мексику, у Берлину, Москви и Лењинграду.
Есеји
Године 1983. Симовић је објавио књигу есеја о српским песницима, под насловом Дупло дно која је имала више издања. Објавио је и две књиге разноврсних есеја, чланака, говора, интервјуа, писама и других текстова: Ковачница на Чаковини (1990) и Галоп на пужевима (1994). Написао је и дневник снова Сневник (1998) и роман Ужице са вранама (1995).
Симовић је написао серију књигу у којима је расправљао о актуелним књижевним, културним, друштвеним и политичким питањима: Нови галоп на пужевима (1999), Гуске у магли (2005), Обећана земља (2007), „Титаник“ у акваријуму (2013), Жабе у реду пред поткивачницом (2016), Одбрана Београда (2020) и Неслана со (2023). Есеје о ликовним уметницима Симовић је објавио у књизи Читање слика (2023).
Изабрана дела
У заједничком издању Српске књижевне задруге, „Просвете“, БИГЗ-а и „Дечјих новина“ објављена су 1991. Симовићева Дела у пет књига, а Одабрана дела у 12 књига 2008. године
Преводи
Преводи Симовићевих песама и драма штампани су на многим језицима, било у посебним књигама, било у антологијама и зборницима, или у књижевним и позоришним часописима. Путујуће позориште Шопаловић је доживело два издања на француском језику. Ова драма је, поред тога, преведена и на руски, пољски, румунски, чешки и словачки, и врло брзо се појавила на сценама Словачке, Чешке и Пољске. Највећи успех, и највише поставки и извођења, ова драма је, међутим, доживела у Француској.
Путујуће позориште Шопаловић у Француској
Убрзо после објављивања француског превода, у издању издавачке куће „L’Age d’Homme“, Шопаловиће је на сцену поставио Жан Пол Вензел, у позоришту „Les Fédérés“, у Монлисону, 1990. Та поставка је имала толико успеха, да је Вензелу понуђено да Шопаловиће постави и на сцени париског „Théâtre de la Ville“. Током пролећа 1992, Шопаловићи су у овом театру на тргу Шатле играни сваке вечери, пред пуном салом. Недељом су даване и по две представе. Пре и после тога овај ансамбл је гостовао у преко двадесет француских градова.
Шопаловићи су се потом појавили и на репертоару других позоришта, у Оранжу, Сент-Етјену, Стразбуру, Карамантрану и другим градовима. Многа од тих позоришта су их играла и на летњим фестивалима у Прованси и на Златној обали, и у региону Алпи-Рона, на класичним сценама, на градским трговима, у халама напуштених фабрика. Шопаловићи су се појавили и на репертоару Театра младих у Казабланки, у Мароку, а постављени су и на сценама швајцарских позоришта, у Женеви и Лозани. (Заједно са Путујућим позориштем Шопаловић, по свим овим земљама и градовима, путовало је и некадашње Ужице.)
Награде
Симовић је за своју поезију, између осталих, добио награде „Ђорђе Јовановић“ и „Исидора Секулић“ (1968), Змајеву награду (1973), награду „Бранко Миљковић“ (1980), „Милан Ракић“ (1982), Октобарску (1989) и Седмојулску (1990), БИГЗ-ову (такође1990), као и награду „Десанка Максимовић“, која му је додељена 1994, за целокупно песничко стваралаштво.
Стеријина награда за најбољи драмски текст додељена му је три пута: за Хасанагиницу (1975), за Путујуће позориште Шопаловић (1986), и за Чудо у „Шаргану“ (1993). Као представе у целини, Симовићеве драме су два пута победиле на Стеријином позорју: Путујуће позориште Шопаловић, у извођењу Југословенског драмског позоришта, у режији Дејана Мијача, 1986, и Чудо у „Шаргану“, у извођењу Српског народног позоришта из Новог Сада, у режији Егона Савина, 1993. године.
Уочи Видовдана 1992, у манастиру Грачаници, Симовићу је уручен Златан крст кнеза Лазара, а на Преображење 1995, у Жичи, некадашњој српској архиепископији, додељена му је Жичка хрисовуља.
Петнаестог децембра 1988. Симовић је изабран за дописног, а 27. октобра 1994. за редовног члана Српске академије наука и уметности.
Љубомир Симовић је преминуо 17. априла 2025. године у Београду.
Оставите одговор