Преминуо Љубомир Симовић

Љубомир Симовић (1935-2025), један од највећих модерних српских песника и драмских писаца, преминуо је ноћас у Београду.

У родном Ужицу завршио је основну и средњу школу, а дипломирао је на Филолошком факултету Универзитета у Београду, на групи за историју југословенске књижевности и српскохрватски језик. За време студија радио је као уредник и одговорни уредник студентског књижевног часописа Видици. Радни век је провео као уредник у културној редакцији Радио Београда.

Симовићев први издавач био је ужички Клуб студената, који му је 1958. године објавио збирку песама Словенске елегије. После ових елегија, Симовић је објавио низ песничких књига: Весели гробови (1961), Последња земља (1964), Шлемови (1967), Уочи трећих петлова (1972), Субота (1976), Видик на две воде (1980), Ум за морем (1982), Десет обраћања Богородици Тројеручици хиландарској (1983), Источнице (са цртежима Марија Маскарелија, 1983), Горњи град (1990), Игла и конац (1992), Љуска од јајета (1998), Тачка (2004) и Планета Дунав (2009).

Избори из Симовићевог песништва објављен су у књигама Изабране песме (1980), Хлеб и со (1985, 1987, 1991), Источнице и друге песме (1994), Учење у мраку (1995), Сабране песме I-II (1999) и Песме. Књига прва и Песме. Књига друга (2005).

Симовић је написао четири драме. Хасанагиница је први пут изведена 19. маја 1974, у Народном позоришту у Београду, Чудо у „Шаргану“ је праизведбу доживело 24. октобра 1975, у Атељеу 212, на чијој сцени се одржало скоро петнаест година, а Путујуће позориште Шопаловић је први пут приказано 10. октобра 1985, на сцени Југословенског драмског позоришта. Све ове драме су, одмах после праизведби, игране на многим сценама широм некадашње Југославије. Четврта Симовићева драма, Бој на Косову, није играна у позоришту, али је по њој, 1989. године, снимљен филм.

Године 1983. Симовић је објавио књигу есеја о српским песницима, под насловом Дупло дно која је имала више издања. Објавио је и две књиге разноврсних есеја, чланака, говора, интервјуа, писама и других текстова: Ковачница на Чаковини (1990), и Галоп на пужевима (1994). Написао је и дневник снова Сневник (1998) и роман Ужице са вранама (1995).

Симовић је написао серију књигу у којима је расправљао о актуелним књижевним, културним, друштвеним и политичким питањима: Нови галоп на пужевима (1999), Гуске у магли (2005), Обећана земља (2007), „Титаник“ у акваријуму (2013), Жабе у реду пред поткивачницом (2016), Одбрана Београда (2020) и Неслана со (2023). Есеје о ликовним уметницима Симовић је објавио у књизи Читање слика (2023).

У заједничком издању Српске књижевне задруге, „Просвете“, БИГЗ-а и „Дечјих новина“ објављена су 1991. Симовићева Дела у пет књига, а Одабрана дела у 12 књига 2008. године

Преводи Симовићевих песама и драма штампани су на многим језицима, било у посебним књигама, било у антологијама и зборницима, или у књижевним и позоришним часописима. Путујуће позориште Шопаловић је доживело два издања на француском језику. Ова драма је, поред тога, преведена и на руски, пољски, румунски, чешки и словачки, и врло брзо се појавила на сценама Словачке, Чешке и Пољске. Највећи успех, и највише поставки и извођења, ова драма је доживела у Француској.

Симовић је за своју поезију, између осталих, добио награде „Ђорђе Јовановић“ и „Исидора Секулић“ (1968), Змајеву награду (1973), награду „Бранко Миљковић“ (1980), „Милан Ракић“ (1982), Октобарску (1989) и Седмојулску (1990), БИГЗ-ову (такође1990), као и награду „Десанка Максимовић“, која му је додељена 1994, за целокупно песничко стваралаштво.

Стеријина награда за најбољи драмски текст додељена му је три пута: за Хасанагиницу (1975), за Путујуће позориште Шопаловић (1986), и за Чудо у „Шаргану“ (1993). Као представе у целини, Симовићеве драме су два пута победиле на Стеријином позорју: Путујуће позориште Шопаловић, у извођењу Југословенског драмског позоришта, у режији Дејана Мијача, 1986, и Чудо у „Шаргану“, у извођењу Српског народног позоришта из Новог Сада, у режији Егона Савина, 1993. године.

Уочи Видовдана 1992, у манастиру Грачаници, Симовићу је уручен Златан крст кнеза Лазара, а на Преображење 1995, у Жичи, некадашњој српској архиепископији, додељена му је Жичка хрисовуља.

Симовић је 15. децембра 1988. изабран за дописног, а 27. октобра 1994. за редовног члана Српске академије наука и уметности.

Последњих година Љубомир Симовић је радио на књизи песама Риба са два репа. Иако је књига била завршена, песник је желео да настави да ради на њој и посвећено је радио практично до самог краја живота.