Отварањем изложбе „У скривеној души града“ Радомира Верговића у Јокановића кући, 21. августа у 19 часова, почиње „Жестивал 2023“, осми Међународни фестивал природе и културног наслеђа. На тај начин узајамну част указују водећа културна, привредна и туристичка манифестација Града Ужица и водећи ужички уметник чије је сликарство у врховима српске ликовне уметности.
Могао је живети и другде, али је изабрао родни град. Могао је, онако даровит, млад и леп, бити и нешто друго, али је његов избор било и остало сликарство. Али се памте његове младалачке епизоде успешног гимнастичара и глумца који обећава. О епизодама касније и мало, више о Ужицу и сликарству.
“Карактер његове уметности није једино условљен трајном везаношћу за родни крај, већ много више преданошћу његовог бића универзалним вредностима уметности”, оценио је својевремено историчар уметности и ликовни критичар Срето Бошњак.
А песник и академик Љубомир Симовић, поводом Верговићеве ретроспективне изложбе 2018. године у Градској галерији (на којој је изложио око 300 радова насталих од 1960. године – уља на платну, цртеже, графике, карикатуре, графичкa решења за књиге и новине) управо је потенцирао да је „предрасуда да се универзално налази само у ономе глобалном”, наводећи као пример управо Верговићево стваралаштво у чијој “доследној усредсређености на локално” види универзалне вредносне поруке, које ликовна уметност дели са другим уметностима.
На ту тему, међу кључним за вредновање целокупног Верговићевог опуса, историчар уметности Тамара Огњевић пише: “Његова бујност карактеристичнија за песника него за сликара, утеловила је једну изванредно личну ‘ut pictura poesis’ (какво је сликарство, таква је и поезија) на његовим сликама, која постаје недокучива у непосредном контакту са самим Верговићем који, отмено тих, ту олују држи добро контролисану унутар свог бића”.
Универзалне вредносне поруке, дате темом слике и симболима на њој, најуверљивије су повезане на шеснаест портрета знаменитих Ужичана које је Верговић представио на изложби 2008. године у Градској галерији, повезујући тему-личност и симбол-животно дело те личности којом је задужила Ужице и Србију.
Ваљало би (поново) стати пред серијале Верговићевог опуса и сагледати поетику раније сликаних стећака, уочити како он све види култна места свога града, доживети носталгију кроз „Сентиментално путовање трагом ћире кроз кањон Ђетиње“, или његов поглед на заталасане крајолике Златибора…
Поред сликарства Радомир Верговић ради и мозаик, графички дизајн, цртеж, карикатуру, ликовно и техничко опремање књига и публикација, пише ликовне критике и приказе ликовних изложби… Највећи део тог дела његовог рада могао се видети на изложби “Поглед иза штафелаја“ у Градском културном центру на коме је сабрао карикатуре, илустрације и насловне стране ужичких “Вести”, где је годинама радио као ликовни и технички уредник.
Подсетимо само да је Верговић у младости био успешни гимнастичар, а ево и пар речи више о њему као глумцу који обећава. Некако се то увек помене уз њега, јер је то вредна младалачка успомена. Играо је главну улогу у филму Франтишека Чапа „Врата остају отворена” (1959). Уз њега – Милена Дравић, којој је то прва филмска улога. Обоје, иако први пут на филму, били су добри у својим улогама. Потврдили су то и аплаузи публике у чувеној пулској Арени. Али – сликарство је победило.
Дипломирао је 1966. на београдској Академији за примењене уметности на одсеку за сликарство. Члан је УЛУПУДС-а од 1972 године. Добитник УЛУПУДС-ове награде за животно дело и бројних признања и награда. Имао је скоро 40 самосталних и око 150 колективних изложби.
Изложба “У скривеној души града” први је догађај на Програму “Жестивала 2023”.
Оставите одговор