1

Путовање Италијом подсећа на изненадни сусрет са сопственим оживелим сећањима. Слике, сасвим налик на избледеле фотографије из породичних албума, које носимо дубоко у себи, наједном престају да буду успомене и постају стварност коју можемо да осетимо и додирнемо. Разуме се, реч стварност ваља увек користити опрезно, јер Италија за све нас постаје „стварна“ много пре него што је уопште видимо.

У том смислу, рећи да се Италије сећају и они који је никада нису видели није само пишчева склоност ка игри речима јер, упркос парадоксу, упућује на нешто сасвим дословно: постоји и Италија сачињена од филмова и слика, музике и песме, стихова и прозе, што је сви заједно чине простором јединствене лепоте.

2

Када нам је с пролећа 2020. године пандемија онемогућила путовања и смањила свет на димензије наших домова, решио сам да напишем књигу есеја о Италији. Окружен књигама и успоменама које сам с лакоћом дозивао у памћење, предано сам прионуо на посао да бих током писања текстова увидео да се иза Италије о којој сам желео да пишем појављује, опирући се забораву, и једна друга која је попут воденог жига упорно провиривала из свих текстова.

Како је рад на књизи одмицао, схватио сам да се моја способност сећања не може недвосмислено повезати с памћењем: тада ми је постало јасно да сам сиве мрље у успоменама допуњавао оним што сам негде прочитао. Прошлост прошарана лакунама подсећала ме је на отрцану истину да је сваки путник „видео више него што срце и очи могу да задрже“.

3

Ова књига настајала је у фотељи, али аутор није записивао есеје прегледајући своје фотографије из Италије, већ листајући  књиге, као што је то годинама редовно чинио пре својих путовања. Водич је, сасвим очекивано, у складу са својим позивом, настојао да покаже и објасни, док је путник желео да подели са другима оно што је доживео, можда и да укаже на један могући „начин гледања“.

Тако су се сенке минулих путовања указале као нехотичне фусноте ономе прочитаном у књигама, можда како би показале да је у међувремену искуство постало важније од образовања. Или напросто да би подсетиле на онај тренутак када нам се место у ком смо се затекли учини као пејзаж после кише: јаснији, ведрији и на одређени начин приснији, када нам, бар на пословични варљиви час, озаре живот са нешто смисла.

4

Сваком ко је дуже време био одсутан, приликом повратка кући јави се онај банални осећај да је гост у сопственом животу. Измештање из свакодневног окружења наводи човека да сагледа свој живот и свет око себе у новом светлу. Одређене ствари са којима се среће путник – не и они које један писац са доста добрих разлог назива „инстант номадима” – у контексту нашег искуства постају чињенице са нешто измењеним значењем и могу, понекад, да открију дубље истине до којих се може доћи само на путовању.

Писање ове књиге помогло ми је да се сетим многих „чињеница” свог живота, а има доста ироније у томе што је било потребно да путовања постану потпуно немогућа како бих тога постао свестан. Требало је само, сести у фотељу.

Никола Варагић