У Београду је 2003. године, у издању госпође Добриле Гајић Глишић, изашло друго издање књиге Вама с љубављу аутора госпође Ранке Пејовић Гајић. Књиге је своју промоцију имала и у Читалишту ужичке Народне библиотеке. Ауторка је један део живота провела у граду на Ђетињи за који је вежу снажне успомене.

Вама с љубављу је књига животних успомена једне од најуспешнијих српских жена у дијаспори, госпође која је, стицајем разних околности, наилазила на бројне животне тешкоће, али и која је великом вољом, стрпљењем и радом успела да постигне много и да данас, са значајне дистанце, сагледа сопствени живот са осећајем задовољства и личне среће. Госпођа Ранка Пејовић Гајић има иза себе велико животно искуство и бројне успомене које је сажела у књигу и понудила на увид свом народу. Књига симболичног наслова, Вама с љубављу, управо то и јесте: књига успомена писана с љубављу и дубоким осећајем припадности својој породици и роду, али и књига скривеног едукативног карактера, јер у себи носи озбиљну поруку и поуку о томе како се чувају сопствени корени, како се воли, поштује и помаже сопствени народ и како се, упркос бројним животним тешкоћама, упорним радом и снажном вољом могу постићи највиши људски домети.

Вама с љубављу прати животни пут наше ауторке од њеног рођења, детињства у Ужицу и школовања, преко студирања и рада у Београду, до тешког разбољевања, одласка у Америку и богатог и садржајног живота са друге стране Атлантика. Књига је писана без неких високих књижевних претензија, обичним, информативним стилом, а са врло коректним језичким и граматичким приступом. Но, намену књиге сам већ поменуо, па је овакав приступ потпуно разумљив.

Оно што је значајно за књигу је снажан осећај љубави и припадности свом народу и породици, а без трунке злобе, пакости или мржње према некоме ко није у том кругу. Госпођа Гајић нам на један крајње искрен начин показује како се воли и поштује, како се даје из срца и душе и, на основу изреченог, наслов ове књиге је сасвим примеран садржају.

Књига је богато илустрована фотографијама и бројним документима који нам на најдиректнији начин цртају животни пут ауторке. Њени коментари који прате успомене, опет, ослобођени су свих могућих предрасуда и остављају могућност читаоцу да сам донесе закључак о неким темама које излазе из породичног круга ауторке и сврставају се у категорију општих, заједничких.

Овакав приступ открива нам једну снажну и велику жену, открива нам космополитски дух и фасцинантну личност и сваки озбиљнији читалац ће пронаћи ове животне поуке и схватити да се истинске људске вредности могу пронаћи само код људи који имају оваква животна схватања и односе.

За нас, као Ужичане, посебан значај у књизи има поглавље са самог почетка књиге где госпођа Гајић прича о свом детињству и школовању, односно периоду живота који је она провела у нашем граду. То је период од 1930. па све до завршетка школовања у ужичкој Гимназији, 1947. године.

Из текста се може уочити снажна емотивна везаност наше ауторке за Ужице, пре свега за Ужице које мало ко данас памти. Ауторка врло реалистично описује град и догађаје везане за њу и њену породицу. Сећа се детињства, дечијих игара и радовања, али и тешких и тужних догађаја који су пратили њену породицу. Описи изгледа Ужица из тог времена остављају посебан утисак, посебно на оног читаоца који данас живи у Ужицу и који, тек кроз маглу, може назрети неке још преживеле зграде из тог времена.

На мене је посебан утисак оставио ауторкин опис периода Другог светског рата са посебним освртом на време Ужичке републике. Зашто? Сви се овде добро сећамо 1999. године и 78 дана који смо у тој години преживели. Овај податак помињем зато што је на мене у књизи посебан утисак оставио опис свакодневног бомбардовања које је госпођа Гајић преживела као дете у Ужицу за време трајања слободне територије назване Ужичка република. Невероватна је сличност, посебно због историјске дистанце, али и великог технолошког развоја у протеклих педесетак година. Читајући редове наше ауторке схватио сам да ми је све познато, све »већ виђено«… Ауторка је била сведок и трагичне експлозије у ужичким трезорима и само стицајем срећних околности је и сама избегла трагедију…

О овој књизи се може још доста причати, коментарисати, анализирати… сам податак да књига је доживела друго издање много говори, али утисак са почетка овог излагања остаје као чињеница и као животна истина, а ја желим само да додам да ми је изузетно задовољство да је од срца препоручим за читање.