У издању Културно-спортског центра из Чајетине, 2003. године је, поводом тридесет година литерарног стварања, објављена најновија збирка песама Слободана Ристовића, под називом „Чувар ветрова“.

„Чувар ветрова“ је, по признању аутора, збирка песама насталих у време најтежих година којих смо били непосредни учесници и сведоци. Те исте песме нису претходно нашле своје место међу корицама Слобових књига. Аутор их је сакупио и објавио као јединствено сведочанство, као слику живота обичног човека и духовне борбе тог истог човека са „временом невремена“.

Читајући књигу већ поменута чињеница се може уочити. Наиме, у самој књизи нема оног неопходног снажног поетског јединства, целовитости која је карактеристична за темељно припремане поетске композиције. Ово може деловати као оштра примедба аутору, али то је само чињеница која избија из читања збирке и која је, већ у уводу овог излагања, сасвим оправдана. Слободан Ристовић је свих тих, нежељених година активно стварао, објавио неколико књига, углавном прозе, а поезија је некако стајала по страни, чекајући писца да је још једном прочита и понуди читаоцима на дар.

А, „Чувар ветрова“, без обзира на изречену констатацију око јединствености збирке, заиста је дар за читаоце. Проблем данашњег читаоца је што се ретко одлучује на читање поезије. Поезија захтева више менталног ангажовања на мањим целинама, не допушта опуштање, стално тражи да дух буде сконцентрисан и напет, да се у свакој речи, у сваком изразу пронађе све што је песник желео да сакрије.

Поезија Слободана Ристовића у овој књизи само потврђује да је Ристовић мајстор да пуно тога сакрије и да доброг читаоца натера на размишљање. Песме, понављам, без јединства, али са снажним упориштем у обичном животу, у свакодневним ситуацијама, откривају нам песника као „чувара ветрова“, као нежног али и бритког, обичног али и сасвим посебног, опуштеног али и дубоко замишљеног човека… забринутог, сетног, понекад уморног, али већ следећег тренутка дрчног, борбеног, човека са визијом. Можда мало претенциозно изјављујем, али читајући „Чувара ветрова“ ја сам видео Србију деведесетих… али и сетио се прошлости, па чак и уплашио будућности…

Језик Слободана Ристовића је стандардно богат, жив, са извора…. ту долази највише до изражаја она констатација да је велики проблем што читаоци данас мање читају поезију. Језичко благо скривено у овој невеликој збирци показује да се српски језик још бори, отима од туђица, гребе за голи живот. Речничко благо је одувек било велики квалитет нашег аутора, то је ова збирка само улепшала и обогатила.
Стилски дефинисан и у слободан стих уобличен поетски Ристовићев израз прожет је повременим римама, но то још више појачава лепоту његове поезије, али и напетост и тежину тема и времена о којима говоре. Када налети на риму, читалац се таман мало опусти, тачније, покуша да се опусти, да би већ следећа реченица, мисао, израз… разбила јединство и… зауставила га и натерала да се замисли, да се заплете у магију Ристовићевих речи и тема… да покуша да докучи тајне које песник жели да сакрије да би оне, наравно биле, али што теже, откривене…

Ристовић је у овој књизи онај исти аутор који је закорачио у свет књижевности пре тридесет година, а опет није исти. Поменути парадокс то и није, јер уметничка логика тера сваког уметника да напредује, да расте, да надграђује себе. Слободан Ристовић је овом књигом показао да је добар, снажан, озбиљан писац, да српска књижевност у њему има изванредног чувара нашег језичког блага, али и да у њему има још неисписаних редова.