Проклета Јерина - Видан Николић

Видан Николић

Проклета Јерина

Врста: Роман
Језик: српски
Писмо: ћирилица
Издавач: Народна књига, Београд, 2002.
Број страна:
ISBN:

Овогодишња продукција “Народне књиге” изнела је на књижевно тржиште »Проклету Јерину«, књигу нашег суграђанина, професора Учитељског факултета и књижевника, доктора Видана Николића. Наглашавам да овде није реч о новој књизи, већ о најновијем издању професоровог сјајног романа “Сенка деспотице”, који је ушао у круг најбољих српских романа последње деценије двадесетог века.

Професор Видан Николић већ дуги низ година предаје на Учитељском факултету. Објавио је две стручне књиге и више научних радова о језику, а у области књижевности, пре овог романа већ је објавио две књиге: збирку приповедака “Камен посинак” (1982) и роман “Врата греха” (1992).

Роман “Проклета Јерина” је, у свом првом издању под насловом “Сенка деспотице”, ушао у најужи круг књига кандидованих за Нинову награду. На жалост нашег аутора, али и искрених љубитеља праве литерарне речи, књига није освојила ову престижну награду, али већ годинама у нашој књижевности владају чудни критеријуми у додељивању најзначајнијих књижевних награда, уз невероватно фаворизовање појединих прилично осредњих књижевних дела. Посматрано са овог становишта, а уз податак да је ова књига доживела већ треће издање (што је данас реткост, нарочито када су у питању истинске књижевне вредности), професор Николић никако не може да буде незадовољан, напротив. Његова књига је заиста прави бисер српске књижевности с краја двадесетог века и ја јој проричем значајно место у историји нашег књижевног стваралаштва.

Скромни и тихи суграђанин, професор Николић је дуго, систематично, истраживачки и дубокоумно градио свој роман. Сама прича је смештена у средњи век, у време дефинитивног силаска са цивилизацијске сцене вероватно најславнијег доба у историји српског народа и прати несрећну судбину деспота Ђурађа Бранковића и његове жене, византијске принцезе Јерине. У периоду великог турског успона и коначне пропасти остатака некада великог српског царства, судбина је изабрала овај, достојанствен у својој несрећи, владарски пар да својом трагичном судбином ослика и судбину српског народа и државе. И заиста, причајући животну причу наших јунака, са свим несрећама које су пратиле њихову владавину и судбину њихове породице, професор Николић је надахнуто и зналачки насликао ово суштинско преплитање. Пропаст властеле приказана је достојанствено, помало романтично и носталгично; аутор себи није дозволио луксуз да упадне у замку патетичног израза. Вешто градећи причу, професор Николић нас враћа у доба великих превирања, доба које ће значајно изменити судбину Балкана, да не кажем пресудно утицати на све оно што је и нас снашло. Писан у трећем лицу, роман је саткан савременим приповедачким изразом, али сам аутор и на овом пољу доказује и стручност и таленат: нарација је савремена, јасна за обичног читаоца, али потпуна веза између јунака и читалаца, средњег века и савременог доба, између више од пет векова удаљених генерација, успоставља се употребом окамењених и већ заборављених средњовековних израза, архаизама…

Дијалози су живи, дубоки, занимљиви. Вешто причана, прича држи пажњу читалаца, ни једном не губећи на занимљивости. Женски ликови су посебно упечатљиви са својим трагичним судбинама (Јерина и Мара), изазивајући код читалаца дубока осећања, али ни мушки ликови (Ђурађ, Гргур и Стефан) нису ништа мање аутентични. Иако историјски утемељена прича, из пера аутора она посебно оживљава заводећи нас, парадоксално, лепотом своје трагичности. Професор Николић, уз сву дубину и лепоту овог романа, улази у обрачун са епитетом који је деспотица стекла од народа као дежурни кривац за све несреће, па чак и оне који су биле лични чин деспота. Кривац је морао да буде неко са стране, а странац је, за народ, била и остала деспотица. И, попут Вука Бранковића, чијем лику народно предање додељује епитет издајника, безобзирни ментални механизам пучанства додељује лику византијске принцезе, а српске деспотице, улогу несумњивог кривца за све несреће и патње, уопште не хајући за нимало срећнију судбину српске владарке…

Златибор, Обудојевица

Да ли је Јерина и кључни лик књиге? Ауторова идеја кључно жариште држи у тој тачки и све остале судбине су, посредно или непосредно везане за њу. Њена несрећа је дубока, искрена, али достојанство и храброст су кључне особине деспотице и она успева да свој животни терет носи уздигнута чела, племићки. На крају, сам читалац не може се отети утиску да саосећа са њом, са деспотицом, са њеном истином, уморном сенком…

Има историјских паралелизама у самој причи професора Видана Николића. Роман је слојевит и управо у тој слојевитости приповедачки дар аутора гради трагичне цикличности у историји српског народа и државе, песимистички цртајући и наше судбине. Случајно или не, историја све не научене лекције понавља, као да нам поручује професор Николић. Само је питање измењених животних услова, цивилизацијског напретка, иначе психолошки аспекти, размишљања, унутрашњи ломови и превирања, трагедије… све остаје исто.

“Где је граница измеду анатеме и посвећења?
У овој земљи ни Смрт није увек коначно избављење, иако Бог каже: Живот и смрт су моји, остало је твоје. Најтежа је смрт у којој вечно, као у последњем кругу пакла, умире једна унесрећена жена, која у предугом последњем уздаху не може да испусти грешну душу. Њен самртни ропац траје док гори ватра ма српском огњишту и постоји хлад смедеревског града; док има иједан камен срушених кула по стрмим брдима. Опело ће почети кад се изусти реч себра у клетви, у псовци, у прекору или анатеми. Без благослова, без опроста, као да та паћеница није, попут сваког живог створа под капом неба хришћанског, на себе крст ставила, макар у чуђењу. Као да није људима и Богу угодна дела чинила; да није увек само зло смишљала, макар кад је у сан утонула …”

Наш суграђанин, а ово поносно истичем, направио је дело које га води у сам врх српске књижевности, постајући још један живи доказ да ово поднебље, сабијено у долине измеду ужичких брда, поседује знатан интелектуални и културни потенцијал, а зашто је општи успех и пробој у међу најбоље могућ једино стваралачким одласком одавде, питање је за све Ужичане. Уместо одговора, цитат из “Проклете Јерине”: “Зар нико неће одустати да гађа каменом? Из отрованог срца!?”

Таратурс крстарење Перућац - Вишеград - Перућац

Поделите:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *