Разговори Зорана Јеремића са Миланом Туцовићем у књизи Радионица за израду анђела на интиман и непосредан начин откривају свет једног од најзанимљивијих и најзначајнијих српских сликара 21. века. Зналачки обликованим питањима Јеремић отвара скривене нише уметничких интересовања, осветљавајући његов ренесансни дух и спектар најразличитијих знања која су обликовала његову сликарску поетику.

Кроз исповест пријатељу Туцовић износи своја размишљања, сећања, ставове, људска и песничка начела која га покрећу, друштвене и личне дилеме, филозофска питања над смислом и сликарску машту која га отелотворује.

Уводне текстове у књизи написале су професорке Миланка Тодић и Сања Домазет, а лирски епитаф пријатељу сликар Михаило Ђоковић Тикало. Посебну драгоценост чини документарна прича саткана од преко 100 фотографија мр Бранка Пелиновића које су настале у атељеу током стварања једне од најзначајнијих Туцовићевићевих слика Меморија пристаништа.

ТУЦОВИЋ

Стигле су јагоде, све је црвено, црвена је била и освета његова.

Црвена и обавезно бела, као иње, као снег кад падне у децембру.

Његово је било и иње попадало по лишћу и цвркут зебе који пада на вече, одбојно и топло и црвендаћ који се јавља из све снаге птичијег грла, објављујући праскозорје и погледе набоље. Боже, то је пролеће.

Његово пролеће.

Кроз таму браон и црвене, потезом мача, сече дебели слој пастуозне светлости. Његово зимско, летње и јесење пролеће, истим птичијим летом, тка доказ о вечности душе.

Михаило Ђоковић Тикало

Београд, април 2024.

УМЕТНОСТ КАО АУТОБИОГРАФИЈА

Пише: Миланка Тодић

Уметнички опус Милана Туцовића грађен је поступно и полако, као што су се у прошлости израђивале таписерије и религиозни тематски циклуси слика на зидовима средњовековних цркава. У његовој уметничкој радионици није било ужурбаности, светлосних екрана и модерних дисплеја, такође пожељних у радном и животном простору човека и уметника 19. века. Посетилац је већ на уласку у Туцовићев атеље био запањен мирисом ланеног уља, терпентина и тишином бескрајног погледа на панораму Београда. Ако су у прошлости атељеа била изолована и посвећена места, заклоњена од бучних и баналних догађаја свакодневице, онда је и Туцовићев студио, подигнут на једном београдском брежуљку, рекреирао тај традиционални модел сликарске радионице као куле од слоноваче.

Био је у граду, али издвојен и склоњен од радозналих погледа случајних посетилаца и пролазника, а у њему је све одисало радним ентузијазмом који је уметник подстицао одабраном музиком и префињеним аранжманима етнографских сувенира. Улазак у посвећени простор Туцовићевог атељеа многи су доживљавали као привилегију, посебну пажњу, јер је уметник упућивао сваког посетиоца у неке друге и непознате аспекте свога стваралаштва или му је пак, у дугим разговорима, откривао скривене поруке великих мајстора музејске уметности.

ЛИТУРГИЈА СЛАВЉЕЊА ЛЕПОТЕ

Пише: Сања Домазет

У даху дивљих ноћи у које су утонули наши дани, са озверињеним људима и ослабљеним, празним сунцем, букнуле су Туцовићеве слике препуне моћног капитала лековите, месечарске светлости. У календару живота који се расипају, у дане који су се разнизали као расплакана, заборављена бројаница, овај сликар унео је фантастичне флоте ликова допутовалих право са рубова еденских несаница, што будни сањају вртове у које још нису крочили, осим у сновима.

Туцовић слика блага лица млечних и усамљених жена, библијске ковчеге, у сну уловљена мала сунца, дечаке који су заувек остали заробљени у лавиринтима самоће и својим провидним, драгоценим очима милују наше потиљке оболеле од меланхолије. А очи на Туцовићевим сликама не старе. Литургија слављења лепоте и светлости се код овог сликара никада не прекида.

Сам сликар је говорио: „Често сам замишљао ситуацију у којој ме нема, а неко распрема таван, подрум, кућу и избаци моја дела поред контејнера. Наилази поштар или Ром, и каже: У што је ово добро, морам да понесем жени. То је већа заштита рада него тренутно присуство у музеју. Више волим да ме накнадно у музеј убаце него да ме накнадно избаце. Ако успете да за живота направите бар неколико дела која ће заједница препознати као своје вредности, сачувани сте“.

Круг изабраних фигура на Туцовићевим радовима чудесан је скуп људи вилинске природе, далеко пунокрвнији и врелији од нас. Туцовићеве слике ће нас надживети, јер оне немо славе што на светску пијацу туге нису изнеле на продају своју душу. А то је главна и најкурентнија роба новога века. Стварати уметност било где у свету, а поготово на Балкану, збиља значи „спасавати сопствену душу“.

УТИСЦИ О ПОВРАТКУ

Пише: Зоран Јеремић

Скренувши удесно из Устаничке, тог кишног четвртка, мислио сам да се из Борхесове збирке Месец од прекопута, предграђе Буенос Ајреса преселио на Душановац. Милан се иначе радо враћао Борхесовим Маштаријама, објављеним у чувеној Нолитој едицији Метаморфозе, са уредничким потписом Васка Попе. Са Сингером, Кишом, Хармсом, Брехтом и Храбалом, славног Аргентинца уврстио је у књижевни пантеон његовог сликарства. Рад Дубоки поглед C. L. 1358 + 62 датиран на 1998. годину можда је најизразитији пример његове носталгије за сродним.

И даље се добро сећам тог промајног атељеа на спрату незавршене куће у улици Катарине Ивановић. Мора бити да и топографија на основу које лоцирам правце којима се до ње долази дугује понешто жанровским атрибутима фантастике – неизбежне, мада не увек прецизне, песничке одреднице Милановог опуса.

Како другачије објаснити то да је у вождовачком насељу (у новијој историји познатој по романескној лумпенпролетаријатској судбини Љубе Врапчета) породично гнездо Милана Туцовића смештено на углу улице Катарине Ивановић, прве академске сликарке код Срба са почетка XIX века и Игњата Јоба, кратковековног дубровачког експресионисте сведеног медитеранског колорита, из прве половине XX века.

БИОГРАФИЈА

Милан Туцовић, српски сликар и вајар, рођен је 13. септембра 1965. у Горобиљу поред Пожеге. Цртање и вајање почео је да учи у атељеу Велимира Каравелића. На Факултету примењених уметности у Београду дипломирао је вајарство 1991. године.

Био је једнако сјајан вајар колико и сликар. То му је омогућило да платно прошири ка трећој димензији, уносећи предмете са отпада и складишта у оквир слике, у духу Леонида Шејке. Дружио се са Шејкиним пријатељем и учеником Михаилом Ђоковићем Тикалом, који га је усмерио ка фантастици.

Његов стваралачки свет испуњавају значајни узори попут Борхеса, Параџанова, Тарковског и руских авангардиста. На његовим сликама има портрета Кафке, Мајаковског, Хармса, Макса Ернста, Пастернака, Вејтса.

Напајајући се на различитим духовним изворима Туцовић је створио посебан израз који су препознали великани: Мића Поповић и Љуба Поповић, који му је 2000. године организовао изложбу у Модерној галерији Ваљево и тако га на велика врата увео у историју српске фантастичне уметности.

Његову ликовну изузетност исказану кроз самосвојна и неочекивана решења поштовали су у Шпанији, Француској и Јапану. Често је сликао људе у одећи из прошлог времена, додајући ауру магичног призора на платну који су били нови и оригинални на нашој ликовној сцени. Током последњих стваралачких година приближава се савременом реализму, заменивши мистичне портрете радничком иконографијом. Али и даље одржава своју духовност сликајући грандиозне зарђале бродове у луци изнад којих лебде анђели са византијских фресака.

Био је и традиционалиста и човек данашњице који сумња у митове и преиспитује вредности, даровит говорник и мудар саговорник, широке душе и осмеха, „дечак који носи светлост“ где се год појави.

Милан Туцовић изненада је преминуо 2019. године у Београду, где почива у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.