Ово је прича о судском процесу Сеилора и Давида о ауторским правима на својину новог, подземног интелекта Хада. На сцени је сукоб крајности које нису освестиле супротно постојање.

Врхунац плагирања је када то урадите човеку који хода кроз више димензија од вас, чији је свет по сваком правцу биполаран, а праваца је много. Шта можете него да га пројектујете на свој мали свет, да га сведете на ziher-cuker-mainstream модел, док једино такав познајете. Јер сте махер просечности и зовете се Сеилор.

Али не! Давид је неко други. Његово дело је из праискона потекло, дакако никло да се дира са најдубљим архетипским слојевима душе. Као такво, на крилима је вечних вредности и не брине за судбину која не постоји.

Сеилор не види две личности у једној, не разликује наличје од лица, сенку од персоне, сви су му исти, једноумни. Маши у приказу карактера главног јунака у „свом” серијалу. Тако прави кључну грешку, Давид га на суду чека крунским доказом…