Последњи грађанин мале вароши

Мислим да знам зашто је тако дууууууго ова књига настајала. Као у оним меандрима Ере Миливојевића, састављеним од фотографских снимака Ужица, Лондона и Београда, виђених из перспективе маргиналија, формативно важних за његов art sessions, тако се и Филиповић у својим прозним меморабилијама ослањао на слике и прилике сентименталног васпитања једне епохе, чија перспектива увелико превазилази његов својеручни рукопис.

Некада давно, кад се једном тако уоквирени у срцуленце код фотографа Илије Лазића “усликате” са родним и укопним градом као са вољеном, фото-монтажу је пратио римовани слаткиш: У срцу сам те закључао / не можеш изаћи / а кључ сам изгубио / не могу га наћи.

Филиповић се закључао са својим градом, али је захваљујући приповедачкој вештини, (само)иронији и благотворном хумору избегао све замке прозаичног урамљивања, па је утолико његово списатељско и наше читалачко меандрирање по сећању важно као заједничко (не само генерацијско!) искуство. Он је сачувао радост тог искуства, које се у времену садашњем тешко откључава. Стога нам је ова “тајна историја” на коју смо дуго чекали много “истинитија” од већине јавних које познајемо.

Знам, дакле, топографију ове књиге, њен улични крвоток, познајем њене закутке, градске пасторале и хаусторе. Знам soundtrack сваке њене странице  Дивим се ауторовом персоналитету и његовом попису инвентара детињства-дечаштва-младости у ритму новоталасног чекићања “влака без возног реда”.

Пратио сам колико је јунака закуцало на незакључана врата ове књиге, која је мој пријатељ морао да отвори. Знам колико јунака још увек стоји пред њеним вратима, да не помињем колико их је остало у усменим фуснотама, и радујем се наставку Филиповићевих “ужичких графита”.

Док ово пишем, затиче ме вест да је у (Титовом) Велењу неко обезглавио Титов споменик на централном градском тргу. Не ради се то тако. Додуше, ми смо наш споменик са Трга партизана обезглављено сместили у авлију Народог музеја, али смо бар добили једну књигу у којој се споменик још увек добро држи.

А Зоран Филиповић, као последњи грађанин мале вароши, подсећа нас да у Пролазу, као и обично, и даље дува промаја.

Зоран Јеремић

Лична повест Ужица друге половине прошлог века

Сетити се заборављених варошких ликова и урбаних легенди, оживети носталгичне слике, прилике, звуке и навике једног незаборавног доба… Оног кога савремена историја углавном занемарује, али га генерације добро памте.

Тог подухвата, пишући књигу незваничне градске прошлости названу „Тајна историја Титовог Ужица”, прихватио се Ужичанин Зоран Филиповић Фипа. Знан као радијски водитељ и покретач иницијатива у заједници, речит говорник са ставом, списатељ врцавог ерског духа…

Локалну славу стекло је његово претходно дело „Дринкманов забавник”, са око 400 необичних ужичких речи и израза, које је доживело три издања. Ево га сада с новом објављеном књигом, у дубинама титовоужичке „тајне” повести друге половине 20. века.

Нижу се у њој разноврсна збивања усред Титовог града у Филиповићевој младости, од почетка шездесетих до деведесетих тог столећа. У доба када се ова варош (мажена и пажена од тадашње државе) нагло развила, привредно ојачала и мноштвом солитера „у небо” винула. По платама и стандарду стигла у југословенски врх, а стекла и Трг партизана (с Брозовим бронзаним спомеником) овенчан европским архитектонским наградама.

Управо поред трга, у згради чији су прозори гледали на овај култни простор и Титов споменик, одрастао је и младост провео аутор књиге. Играјући се као дете с вршњацима из кварта, а као тинејџер уз сингл и ЛП плоче, у панк и новоталасним групама које су оснивали, с бурним вечерима у Клубу омладине, позоришном бифеу, ужичким кафанама… Многе је градске „фаце” упознао и у генерацијским изазовима учествовао, али читању посвећен, потом и на студијама где је стекао диплому Економског факултета.

Из дечачког времена Фипа сликовито описује навике, продавнице, популарне производе: „Једном месечно, кад се прими плата, одлазили смо у породичну куповину по намирнице. У велику корпу од прућа слагали смо уље у стакленим флашама за које се плаћала кауција, кафу у зрну која се ручно млела, ситни шећер и шећер у коцки (и то онај на меру неправилног облика), маргарин, чоколаду за кување, ванилин шећер и прашак за пециво, и поврх свега чоколаде ’Сека’ и ’Брацо’ за сестру и мене. Кад дођемо кући, мајка би их подигла високо и давала нам по један ред…”

Слично пише о тада важним робним кућама, продавницама, посластичарницама, школама, кафанама. Упечатљиви су и описи истакнутих градских ликова из тог времена, мање знаних данас. Поглавље у „тајној” историји завредео је и неки Мецо хипик, позната браћа Далтон, бивши фудбалер Карло, Мио Џексон, чувени шерет Вишња и други „добри духови Трга партизана”. Посебно место на страницама књиге припало је књижевнику Светиславу Басари, који је младост провео у граду на Ђетињи.

Лале Бас, како су га овде звали, био је с почетка осамдесетих истакнути панкер, певач локалног бенда „Punk Floyd”.

„У то време ја сам имао 18, а он 27 година и застрашујућу репутацију песника-боема склоног аутодеструкцији. Готово увек би последњи долазио на пробе, никад није превише причао, само би се докопао микрофона и певао. Изгледао је помало као уображена, ћудљива и ћутљива рок звезда”, пише о Басари Зоран Филиповић који је и сам у то време живео панкерски сан, певао у панк бенду „Гангрена”. Од познатих описује и глумца Горана Даничића, кога су у младим данима Ужичани звали Жућо, а био је снажни боксер, каратиста, клик-клак мајстор…

Званична промоција необичне књиге „Тајна историја Титовог Ужица” није одржана у овом граду, како би логика налагала. Прво официјелно представљање одржано је у Чајетини, ваљда зато што је чајетинска библиотека њен издавач. Том приликом, поред аутора, о књизи је говорио публициста Зоран Јеремић, а одломке читао глумац Горан Шмакић, обојица из Фипине генерације с почетка шездесетих.

Бранко Пејовић / Политика