Роман “Лена ХАД” је вишеслојно дело неког новог жанра, или књижевног правца (можда и неке будуће епохе), чија је битна карактеристика – која се уочава одмах на почетку и истрајна је до последње странице – да није базиран на пређашњим литерарним искуствима у књижевности, већ нуди нов и аутентичан израз. Тај нови жанр аутор назива “лексикон”, јер га лично доживљава на такав начин, а читаоцу је остављено да сам изабере где сврстати овакав роман (ако је ово роман и ако га треба сврстати), а ако ни због чега другог, а оно да би га лакше могао пронаћи у својој кућној библиотеци када буде затребало читати га опет, што ће се неминовно десити.

Роман на почетку описује место (подземље – хад) и време (26. век – далека будућност), затим друштвено уређење новог и непознатог света, то јест, како аутор каже, “друштвену лазању”, коју описује у форми “литерарне шпагете”, и то оригиналном игром речи коју назива “игра перли”, а што би почесто појачавао суфикс-написом: “јасно као мрак”. Целим током провејавају предоминантне теме о неопходним елементима целовитости човека: ум – срце, парадокс – метафизика. Роман нам доноси нови феномен: платонску љубав као осмо чуло, које је достижно, макар и кроз пишчеве опсене којима више верује него рацију.

Роман је ауторов запис, или сведочанство, или бајка, или сећање на детињство, или лексикон о дружењу са 12 пријатеља – 12 апостола. У роману су то 12 литерарних археолога који у 26. веку, живећи у подземљу, дружећи се у кафеу ELSE, истражују литерарну заоставштину “старих махера” насталу пре пола миленијума, на коју сасвим случајно наилазе. У тим дружењима се рађају симпатије, дешавају конфликти, затим постоји један спор о плагирању од 37 епизода (као прича у причи). Али највећу радост им доноси свако отриће и анализа нове литерарне ископине, као сазнање и духовно уздигнуће, тектонских размера. Обиље је тих открића у овом роману, свака је записана као посебна прича – посебан догађај и доживаљај, али и мудрост која се сама из њих казује. Све приче су бисери који граде једну те исту ниску или перлу, чинећи једну целину. На крају романа десила се платонска љубав између Лене и Давида, као врхунска емоција, али и мудрост у једном, односно херметички спој ума и срца којим се завршава роман, као вечно признање универзалним вредностима, таман исти владали у далекој будућности – у 26. веку и у подземљу у хаду. Аутор признаје да је ова прича сан у сну, и његовом и исконском.