Zoran Jeremić je vrsni novinar i daroviti pesnik. Objavio je dve zbirke pesama: Stepenište i Zimsko svetlo. Član je Udruženja književnika Srbije. Iz štampe je izašla njegova obimna i lepo opremljena knjiga razgovora pod poetičnim naslovom Vetar reči.

U knjizi su intervjui sa trideset i osam poznatih savremenih stvaralaca. To su: Živojin Pavlović, Aleksandar Popović, Nikola Milošević, Ljubomir Simović, Puriša Đorđević, Antonije Isaković, Miloš Cvetković, Ratko Božović, Filip David, Petar Luković, Ivan Čolović, Nebojša Popov, Zoran Đinđić, Milosav Tešić, Dobrilo Nenadić, Vidan Nikolić, Dragiša Milosavljević, Stevan Pavlović, Mihailo Pantić, Svetislav Basara, Milenko Pajić, Nenad Žilić, Vladimir Arsenijević, Nada Tešić, Negovan Rajić, Gojko Tešić, Era Milivojević, Milojko Knežević, Milan Tucović, Dragan Jovanović Danilov, Miodrag Stanisavljević, Ljubivoje Ršumović, Božo Kovačević, Radomir Vergović, Obrad Jovanović, Marina Kostić, Miloš Krnjetin i Milenko Misailović.

Među ovim imenima obavešteniji čitalac prepoznaje imena stvaralaca iz više oblasti, različitih interesovanja i zanimanja. Među njima ima najviše pisaca i likovnih umetnika, ali i sociologa, filozofa, etnologa, istoričara, teatrologa, prevodilaca, fotografa… .

Po broju sagovornika knjiga je svojevrstan podvig u svojoj vrsti, pogotovo ako se ima u vidu kriza lokalne štampe, iz koje je ova knjiga intervjua nastala. Ona istovremeno potvrđuje da njen autor želi da ostvari nešto više i vrednije od kratkotrajne novinarske vesti.
Jeremićeva knjiga Vetar reči podeljena je u sedam dobro naslovljenih i komponovanih celina: Čekajući čudo, Dnevnik kolektivne nesanice, Ime kletve, Retorika snažnih očeva, Priče sa druge obale, Unutrašnji grad i Čitanje otisaka. Sami naslovi govore o pesničkom karakteru ove knjige prepune raznovrsnih tema, ideja, misli, doživljaja i živopisnih slika.

Iz autorove napomene doznajemo da su izabrani tekstovi za ovu knjigu objavljivani u periodu od 1994. do 2004. u nedeljnim listovima Užička nedelja i Vesti, kao i u časopisima za književnost, umetnost i kulturu Povelja i Međaj. Raznovrsnost tema i različitost mišljenja o istim pitanjima svedoče o tematskom bogatstvu knjige, ali i o jednom haotičnom vremenu o kome Jeremićevi sagovornici svedoče.

U knjizi ipak preovlađuju neka zanimljiva i inspirativna pitanja koja se mogu posebno izdvojiti i naznačiti. Skoro svi stvaraoci govore o svome shvatanju književnosti, narodnog i pesničkog jezika, slikarstva ili pak neke druge oblasti kojom se bave. Oni iskazuju neku vrstu svoje autopoetike koja ima individualni značaj, ali i opštiju vrednost za razumevanje stvaralaštva uopšte. Važno pitanje koga se dotiču mnogi stvaraoci jeste moral, pojedinačni i kolektivni, kao jedna od neizbežnih tema u ovom promenljivom vremenu. Reč je o krizi morala savremenog srpskog društva. Neki Jeremićevi sagovornici posebno ističu pojavu polutanstva i neprevrelosti našeg društva. Reč je ljudima koji su napustili selo i tradicionalnu seosku kulturu, a koji nisu stigli, nisu uspeli ili im se nije dalo da dosegnu vrednosti i pravila savremene gradske civilizacije. Taj svojevrsni civilizacijski i kulturni vakuum uzrok je mnogim nevoljama u našem društvenom životu druge polovine 20. veka.

Mali je broj učesnika u ovim razgovorima koji se nisu dotakli pitanja politike, ove naše ali i one evropske i svetske. Rušenje Berlinskog zida, raspad Sovjetskog Saveza, prekompozicija Evrope i raspad Jugoslavije opšte su teme i širi politički kontekst koji Jeremićevi sagovornici pokušavaju da razumeju, objasne i osmisle. Najčešće govore o demokratiji, ravnopravnosti, uzurpaciji ljudskih prava i sloboda. Posebno se osvrću na politiku Slobodana Miloševića i bombardovanje „kao ludilo istorije“ i „zakon jačega“ koji su nas zadesili 1999. godine.

Promene od 5. oktobra 2000. godine zauzimaju značajno mesto u razmišljanju stvaralaca sa kojima Jeremić razgovara. S tim u vezi su i pitanja o stvaranju i propasti Jugoslavije, o Srbiji i Srbima, srpskoj istoriji i Kosovu, politici i srpskim zabludama i podelama, srpskom nacionalizmu i političkom autizmu, ulozi Srpske akademije nauka i umetnosti itd.

Detinjstvo i zavičaj su česte teme o kojima Jeremićevi sagovornici razmišljaju. Oni ističu značaj detinjstva u ljudskom i stvaralačkom razvoju, kao i značaj zavičaja za umetničko i svako drugo stvaralaštvo. Iz priča o zavičajnom Užicu može se rekonstruisati i doživeti slika našeg grada 20. veka. Iz razgovora sa stvaraocima Užičanima čitalac će pronaći zanimljive pojedinosti o Gimnaziji, Sokolani, Narodnoj biblioteci, Velikom parku i drugim važnim tačkama Užica.

Jeremić zna ko je ko u našem kulturnom i naučnom životu, on razgovara sa dobro izabranim ličnostima koje su se ostvarile u svojim oblastima i postale vrlo značajna imena savremene srpske kulture. Snagu njihovim rečima daje delo koje su stvorili. Osim toga, čitajući Knjigu razgovora vidimo autora Zorana Jeremića kao veštog i obaveštenog novinara koji ume da vodi razgovor, da postavlja prava pitanja i da podstakne sagovornika da iskaže svoje stavove i misli.

Zoran Jeremić je uspeo da za naše lokalne prilike napiše jednu atipičnu i korisnu knjigu, koja nam proširuje vidike i koja će, verujemo, imati svoju čitalačku publiku.