Архитекта светског гласа Михајло Митровић објавио је у првом броју ужичког часописа „Међај“ (1981) своје виђење спомен комплекса на Кадињачи, монументалног меморијала који по њему „на један високо уметнички начин дочарава успомене на херојску епопеју Радничког батаљона“.
„Што је историјски догађај већи и судбоноснији, то су и одговорности интерпретатора тих догађаја и већи и сложенији“, написао је Митровић, оценивши да није било лако „изнаћи праве личности које ће снагом своје имагинације моћи да ликовно овековече историјске поруке догађаја“.
Била је ту и одговорност према величини и значају историјског догађаја, „тренутка када је револуционарно језгро НОБ-е, тај мали светли фар у замраченој Европи, морало да гаси једино своје светло пред моћном солдатеском која је прекривала читаву Европу, када је морало да прихвати једну ратну епизоду у којој се губила једна битка да би се осигурао ход победоносном рату. То је био тренутак када је требало да престане да постоји Ужичка република, тренутак прве велике и судбоносне фазе народноослободилачког рата. То је битка на Кадињачи у којој је изгинуо цео Раднички батаљон, бранилац одступнице Врховног штаба, језгро живе силе револуције“.
1.
Иако је споменик на Кадињачи настао тек крајем 70-тих година, Кадињача је већ имала своје меморијалне белеге, који су само очекивали када ће бити довршени.
Први споменици на Кадињачи настали су спонтано од људи тога простора који су у својим генима носили флуиде историјских обавеза. То су: поема Кадињача Славка Вукосављевића и народско традиционална искрена и стамена, камена пирамида.
Имајући ова два спонтана споменика Ужичке републике требало је доградити потпуност сведочења и сећања на историју, на зачето место нашег данашњег националног бића, па је разумљиво што је са толико много одговорности наша генерација приступила меморијалном обликовању судбоносних догађаја из 1941. године, јер је требало доћи до аутентичног документа историје на аутентичном простору и тада га обликовати распонима уметничке свести нашег времена.
Људи који су бринули о изградњи меморијала на Кадињачи имали су вероватно у виду послератну меморијалну архитектуру Југославије, имали су увид у најзначајније протагонисте те области стваралаштва па вероватно да није случајно што су се определили да један тако велики, одговоран, историјски одговоран задатак, повере Миодрагу Живковићу, београдском скулптору, аутору неколико изузетно значајних остварења наше меморијалне архитектуре, аутору споменика стрељаним ђацима у Спомен парку у Крагујевцу, аутору споменика у Остри и аутору споменичког комплекса Сутјеска, једнога од врхунских остварења наше споменичке архитектуре.
И одмах можемо да кажемо да је Живковић оправдао указано поверење, да је снагом свог талента и предностима свога искуства креирао једно изузетно дело, које не само да спада у врхове југословенске скулптуре и меморијалне архитектуре, него сигурно да заузима и високо место у ширим границама света.
2.
Меморијал Кадињача је врло велики просторни захват који се простире на 15 ха земљишта, и то оног аутентичног терена на коме су се одиграли догађаји на којима је пао „Батаљон цео“, простора на коме „црвена крв је процветала кроз покров хладан снежан и бео“.
Епицентар меморијалних догађања одређен је концентричним регулацијама раширеним око поменуте камене пирамиде, изграђене одмах по завршетку рата. Пирамида је у осовини генералне композиције која на својој оси има три просторне целине: Амфитеатар Ужичке републике, Алеју Радничког батаљона и Плато слободе, међусобно повезане финим пејзажним стазама које се утапају и дискретно повијају по благо заталасаним падинама Кадињаче.
3.
Приступ комплексу је преко Прихватног центра, простора на коме је изграђен и информативно-изложбени објекат са комуникацијским, угоститељским и комуналним садржајима, одакле се ненаметљиво кроз неузнемирену топографију и ливадску траву приступа споменику. Најпре Амфитеатру Ужичке републике, првом мотиву композиције који је нека врста пејзажних пропилеја, простор емотивне припреме, али истовремено и функционални простор на коме је могуће држати и слушати узбудљиви час историје.
Поред амфитеатра који другује са травом и каменом, овај простор дефинишу и први скулптурални елементи који само наговештавају историјски мизансцен, то су чисте и динамично постављене форме које асоцирају на војску и ратнике припремне за борачки чин.
4.
Наговештај уводи у централни мотив и композиције историјских збивања, јер се кроз згуснуте редове наговештених бораца залази у други простор, Алеју Радничког батаљона, простор на коме је пао и последњи пролетер, да би срце и мозак револуције из ужичког котла могли да пређу у нова гнезда, из којих ће се настављати борба и припремати услови за победе.
Тај простор је такође један котао у малом, једно транспоновано представљање ужичког котла. Њега данас образују камени хероји које је Живковић на један изузетно суптилан и сугестиван начин представио тако да они поетски инсинуирају на фигуре ратника, а истовремено својим поретком, робусношћу и својом снагом подсећају на одбрамбен полигон, на фортификационе препреке, на згуснуту снагу, на укопани пркос, на камени отпор и камену чврстину.
Степен фигуративности додирује се са савременом апстрактном формом и на тај се начин савременим језиком интерпретира један класичан вајарски мотив. Однос фигуративног према слободној форми, положај и динамика једног елемента, збир елемената, њихов међусобни поредак, конципирани су на слојевит и комплексан начин тако да се на истом месту доживљава и меморијална порука једног времена и истовремено ликовна ситуација другог.
Ликовно решење у коме се преплићу мотиви догађаја ca елементима субјективне уметничке имагинације су у овом случају постали изванредна подлога за стварање сопствене представе сваког посетиоца о бити и нарацији меморијала. Тај резултат је претпоставка модерног ликовног изражавања. Оно не дефинише буквално радњу и нарацију, већ је наговештава кроз најбитније елементе и тиме врши доставу безброј могућих асоцијација онима који тај меморијал доживљавају. А сигурно је да су и асоцијације у функцији временских мена, философије мишљења и философије живљења.
5.
Кулминативну секвенцу композиције меморијала представља Плато слободе, који се налази на крају осовине генералног просторног решења. Пошто је и једна од идеја монумента да је то споменик живима, завршни акорд свеукупне композиције на томе је саздан, то исказује и на томе инсистира.
Данас је извесно да је Раднички батаљон предусловио да револуција настави свој победоносни ход па је и логично да неколико крупних отисака тог хода буду сачувани на овом простору, те и овај простор поново ликовно дефинише још један котао, али котао извесности.
На овом месту доминира једна велика скулптура висока око 14 метара, која готово у апстрактним формама инсинуира кроз обрисе празног у односу на пуну форму, силуету сунца или силуету цвета, у сваком случају, силуету једног позитивног симбола, у овом случају, симбола победе, симбола оних идеала који су борци револуције носили у својим мислима.
Кроз овај отвор доживљава се на најпотпунији начин богатство пејзажа и аутентичност бојног попришта. У њему има постичне и фантасмагоричне симболике јер је то данас осунчани, или историјом обасјани прозор, кроз који се сагледава негдашње мало светло окно које је светлело у ужичком котлу, једини слободни и незамрачени прозорчић замрачене Европе, инферналног котла невиђеног у новијој историји света.
Михајло Митровић (Чачак, 1922 — Београд, 2018) био је српски архитекта и универзитетски професор. Један од најпознатијих српских архитеката у свету.
Дипломирао је 1948. на Архитектонском факултету у Београду. Био је стипендиста Уједињених нација у Француској и Данској 1950. У Урбанистичком заводу Србије, као главни пројектант, урадио је генералне урбанистичке планове за Зајечар, Трстеник, Пирот, Ниш, Бању Ковиљачу, Лазаревац, Врњачку Бању. Био је директор „Пројектбироа“ (1961-1981).
Године 1980. изабран за редовног професора на Факултету примењених уметности у Београду..
У његова најзначајнија дела спадају: одмаралиште „Нарцис“ на Златибору, хотел „Јеремичак“ на Тари, стационар ОУН у Бањи Ковиљачи, хотел „Путник“, Генексове куле (Западна капија) и храм Св. Василија Острошког у Београду; Врњачки циклус: топла вода Снежник, Слатина, Римски извор, Језеро; већи број стамбених зграда по Србији. Пројектовао је и једну зграду у Паризу.
Излагао је самостално и колективно у Београду, Варшави, Вроцлаву, Милану, Њујорку, Рабату, Грацу…
Бавио се архитектонском публицистиком и критиком. У загребачком „Оку“ имао је своју колумну (1983—1989), писао је за НИН од 1974. до 1983. године. У „Политици“ је непрекидно писао колумну о архитектури 42 године. Аутор је књига „Новија архитектура Београда“, „Све је архитектура“ и „На крају века“.
Добитник је бројних угледних награда. За почасног доктора Београдског универзитета промовисан је 1999. За председника Академије архитектуре изабран је 1999. године. Биран је за почасног члана Руске академије архитектуре. (Wikipedia)
Оставите одговор