Аустроугарска је објавила рат Краљевини Србији 28. јула 1914. године, чиме је почео Први светски рат. Прва аустроугарска офанзива на Србију позната је као Церска битка од 12. до 24. августа 1914. на широком простору Западне Србије. Главне операције одвијале су се у сливу реке Јадар, а потом на планини Цер и реци Дрини, где је српска војска остварила прву велику победу. Била је то прва савезничка победа у Првом светском рату.
Одмах по нападу Аустроугарске на Србију, седморица младих Италијана одлучили су да се прикључе српској војсци, пре него што се Италија званично укључила у рат. Њихов долазак у Србију, скопчан са низом потешкоћа током путовања из Италије, преко Грчке и Македоније, до Србије, био је истински подвиг, изнад свега дубоко симболичан лични чин, проистекао из идеологије и традиције гарибалдизма, њиховог идеализма и личних уверења о оправданости и дужности да се помогне у борби за слободу народа који је жртва агресије велике силе.
Та седморица храбрих гарибалдинаца су:
Франческо Конфорти (Francesco Conforti, 1891, Салерно), студент права, гарибалдински добровољац у Грчкој против Турака, код Трикале;
Чезаре Колица (Cesare Colizza, 1884, Марино, Рим), публициста и добровољни учесник Грчко-турског рата 1912. године;
Марио Корвизијери (Mario Corvisieri, 1885, Castel Madama, Рим), гарибалдински капетан из Грчко-турског рата;
Никола Горети (Nicola Goretti, 1896, Сутри, Витербо), студент;
Винченцо Бука (Vincenzo Bucca, 1895, Палермо), генерални секретар Омладинске републиканске странке Италије;
Уго Колица (Ugo Colizza, 1882, Марино, Рим), касније конзул;
Артуро Реали (Arturo Reali, 1892, Марино, Рим), доследни републиканац.
Седморица добровољаца били су одлучни следбеници идеје гарибалдизма, борца за италијанско уједињење и слободу Ђузепеа Гарибалдија (Giuseppe Garibaldi). Његов син Ричиоти Гарибалди (Ricciotti Garibaldi) био је инспиратор и организатор групе која се упутила да помогне нападнутој Србији.
Долазак у Србију
Њихов пут из Италије до Србије није био ни лак ни безбедан. Кренули су 29. јула из Рима и преко Бриндизија бродом стигли у Атину, а затим у Солун. Из Солуна су железницом преко Скопља, 8. августа стигли у Ниш, а сутрадан, 9. августа, у Крагујевац.
Одатле су послали чувену разгледницу на којој су написали и реченицу на латинском: Morituri te salutant (Поздрављају те они који ће умрети), познати поздрав из времена античког Рима којим су гладијатори поздрављали цара пре почетка борбе.
Из Крагујевца су упућени у Ужице, према реци Дрини, где су се водиле жестоке борбе за заустављање надирања аустроугарске војске. Ту их је 11. августа примио пуковник Чедомир Поповић, који је имао задатак да формира Златиборски одред са циљем јачања отпора српске војске у тим борбама.
О њиховом расположењу и одлучности у слободарској мисији, Чезаре Колица писао је из Ужица 17. августа познатом публицисти, гарибалдинском мајору из балканских ратова Марију Равасинију:
„…Да не бисмо изневерили наш гарибалдизам, носимо око руке црвену свилену траку, како бисмо се разликовали од осталих… Сутра путујемо према босанској граници и никад као у овом тренутку нисмо били тако узбуђени у жарком ишчекивању да се огледамо с нашим вечним непријатељем, на страни српског народа који води праведан рат. Група коју предводимо Корвизијери и ја састављена је од Италијана, дезертера аустријске војске и словенских студената. Поздрави генерала (Ричотија Гарибалдија) и пријатеље и реци им да их очекујемо“.
Храбри гарибалдинци су након кратке обуке у Ужицу распоређени на граничне положаје код Вишеграда, на десној обали Дрине, у Шумадијски вод Тарске чете Златиборског одреда.
Смрт у јуришу
Храброст и идеализам седморице италијанских добровољаца завршила се такорећи одмах на почетку њиховог учешћа у борбеним дејствима. Већ 20. августа 1914. године, у жестокој борби против аустроугарских трупа на обали реке Дрине код Вишеграда, у месту Бабина глава (или Бабина гора), петорица храбрих гарибалдинаца су погинула у јуришу, а двојица су рањена. Били су то први Италијани који су страдали у Првом светском рату, иако је Италија још увек била неутрална.
Тог дана српска војска је одлучно спречавала аустроугарске снаге у њиховом надирању и покушају преласка реке Дрине. Борбе су биле тешке и непрекидне. У њима су италијански добровољци показали изузетну храброст, наводи се у извештајима, одбијајући да се повуку чак и када су се нашли под унакрсном ватром.
Њихов старешина Стојан Радичевић оставио је опис трагичног догађаја:
„Наш противнапад је почео веома успешно. Италијански добровољци, који су се већ раније у нападу показали као врло храбри, у једном тренутку колебљивости непријатеља појурили су сви скупа према непријатељској позицији с покликом ’доле Аустрија’, подстичући и остале другове. Све моје наредбе да се врате биле су узалудне и већ сам их изгубио из вида, јер су свом жестином јурили низ долину непрестано пуцајући…“
По прекиду ватре извидница је пронашла погинуле добровољце, а Радичевић бележи:
“Били су то: Чезаре Колица, Франческо Конфорти, Марио Корвизијери, Винченцо Бука и Никола Горети, са пушкама у руци и задовољним, искреним осмехом на још топлим уснама…“
Командир њихове јединице потпоручник Владимир Бан, о њиховој погибији оставио је следеће сведочење:
„Погинули су као хероји, не одмичући се ни педаљ, иако су знали да се непријатељ примиче са свих страна. Борили су се с невероватним ентузијазмом и храброшћу, као да бране своју домовину. Осетио сам срамоту пред толиком храброшћу, јер су страни војници, који нису морали, дошли да гину за Србију. Њихова погибија била је часна и света, а њихова лица, док су падали, нису одражавала страх, већ понос.“
Како је касније погибију описао преживели Уго Колица, први је њему поред ногу пао његов брат Чезаре, погођен у главу и груди. За њим Конфорти, Горети и Бука. Корвизијерија, већ тешко рањеног, изболи су Аустријанци бајонетима. Уго Колица је, бацивши бомбу, успео да зађе непријатељу за леђа и да се, заједно са Артуром Реалијем, уз много проблема, некако спаси.
Њих двојица, сазнавши да ће Италија ући у рат против Аустрије, вратили су се у своју домовину и тамо наставили борбу. Претходно су добили обећање од команданта Чедомира Поповића да ће њихови другови бити сахрањени на месту борбе, што је касније и учињено.
Пре одласка добили су званичну потврду, на српском и француском језику, од Штаба врховне команде, с потписом команданта пуковника Поповића и пуковника Драгутина Димитријевића, шефа Обавештајног одсека, у којој се наводе њихова имена и признање за херојство палим и преживелим борцима.
Споменици и признања
Седморица гарибалдинаца одликована су златном медаљом за заслуге у рату од стране српске владе и краља Петра Првог. На церемонији одржаној 27. августа 1917. на римском тргу Pjaca di Siena – Villa Borghese, у присуству војних и политичких власти, Српска војна мисија предала је медаље преживелим гарибалдинцима и породицама палих јунака.
Италијани су 29. јула 1922. године на тргу Матеоти у Марину поставили комеморативну плочу са епитафом на италијанском језику погинулим борцима:
„Колици Чезареу – Буки Виченцу – Корвизијери Марију – Конфорти Франческу – Горети Николи, који су се у мрачна времена, у духу светле традиције Гарибалдинаца, сакупили на први изазов надмених Хабзбурга и жртвовали се у цвету своје младости у одбрани угњетених грађана Србије. Натапајући земљу својом крвљу, најавили су повратак италијанског пролећа. Развивши крила победе, дотле окована на Капитолу, желели су да осветнички прелете пут до Трента и Трста. Грађани Марина посвећују ову мермерну плочу палима 20. августа 1914”.
На Италијанском војничком гробљу на Новом гробљу у Београду, постављене су две мермерне плоче и освећене 11. новембра 1929. године. На горњој мермерној плочи урезана је посвета добровољцима погинулим 1914. на италијанском језику: Бука Винченцо из Александрије, Колица Чезаре, капетан из Марина, Конфорти Франческо из Салерна, Корвизијери Марио из Тима, Горети Никола из Сутре, добровољци у српским ратовима; пали на Бабиној Глави 20. августа 1914. Посмртни остаци нека вечито подсећају на њихову жртву’.
На доњој плочи се налази посвета на српском језику: ИТАЛИЈАНСКИ ДОБРОВОЉЦИ / ВИТЕШКИ ПОЛЕТИЛИ / У РЕДОВЕ СРПСКЕ ВОЈСКЕ / ПАЛИ, БОРЕЋИ СЕ, / НА БАБИНОЈ ГЛАВИ / 20. АВГУСТА 1914. / ВЕЧИТО СЕЋАЊЕ НА ЊИХ / НЕКА ЗАМЕНИ / ИЗГУБЉЕНЕ ПОСМРТНЕ ОСТАТКЕ / И / НЕКА БУДЕ / СПОМЕН ЊИХОВОГ ПОЖРТВОВАЊА’.
Италијанска амбасада у Србији и Министарство одбране Србије поставили су 2002. године спомен-плочу с њиховим именима на Спомен-костурници у центру села Текериш, које се налази на југоисточним огранцима планине Цер, где се одиграла одлучујућа битка између српске и аустроугарске војске од 15. до 19. августа 1914. године. Српска победа над бројно надмоћнијим непријатељем је прва победа Савезника у Првом светском рату.
Филм „Седморица са Дрине“
Сећање на херојство и идеализам италијанских добровољаца сачувано је и у документарно-играном филму „Седморица са Дрине“, у режији Николе Лоренцина и продукцији Војнофилмског центра Застава-филм у сарадњи са Историјским архивом Војске Италије. Пројекат су подржали и Министарство културе Републике Србије и Генералштаб Оружаних снага Италије. Премијера филма одржана је у децембру 2015. године, у Свечаној сали Југословенске кинотеке у Београду.
Режисер и аутор сценарија је Никола Лоренцин, стручни консултанти су Антонио Сандро Зарконе, Стеван Јовичић, др Андреа Дарди и мр Милета Кечина. Директор фотографије је Жарко Пекез, а монтажер Марко Драгишић
Филм је сниман на аутентичним локацијама у Србији (Ниш, Крагујевац, Ужице, Вишеград‑Дрина) и у Италији, уз учествовање Аните Гарибалди Јалет, праунуке славног борца за италијанску државу Ђузепеа Гарибалдија.
Филм „Седморица са Дрине“ представља пажљиво осмишљену историјску и културну реконструкцију која кроз архиве, интервјуе и филмску нарацију оживљава причу о седморици италијанских добровољаца. Њихова жртва на Дрини је приказана као симбол италијанско‑српског братства по оружју и универзалних вредности храбрости и слободе.
Оставите одговор