Битка на Кајмакчалану – Ужичани из 4. пука у првим редовима

Пише Игор Гојковић

Током једне од највећих епопеја наше ратне историје, 30. септембра 1916. српска војска освојила је врх Кајмакчалана, чувену коту 2525.

Те суботе 30. септембра 1916. године, био је 19. дан крваве битке на Кајмакчалану. Са грчке територије нападала је Дринска дивизија пуковника Крсте Смиљанића, а на полукружној планинској греди са доминантним висовима Старков гроб – Старков зуб – Сиви брег – Кајмакчалан – Кочобеј – Флока, куда је пролазила државна граница Краљевине Србије, налазили су се Бугари у утврђеним системима ровова, одакле су им, као на длану, били на нишану положаји српских јединица.

Ипак, без обзира на огромне губитке, недостатак артиљеријске муниције, свакодневну маглу, снег, поларну хладноћу и оркански ветар који је носио све пред собом, мисли свих српских војника биле су усмерене ка коти 2525 која их је магично привлачила, јер је на том каменитом врху почињала њихова Србија, из које су већ десет месеци били изгнани.

Кајмакчалан са својом висином од 2.525 метара био је тог септембра 1916. године тактички и стратегијски кључ за целокупни српски део Солунског фронта, јер се без његовог заузимања није могло даље ка Битољу. Била је то, а и данас је, гола камена висинска пустиња, обрасла планинском травом, без иједног дрвета које би војницима пружило било какав заклон.

Почетни положаји Дринске дивизије налазили су се ниже од утврђених бугарских позиција чак за хиљаду метара висине, а плитки ровови ископани у камену пружали су слабу заштиту од бугарских куршума и артиљерије.  

Почетак битке

Од 12. септембра, када је почела битка, према Кајмакчалану, Кочобеју и Флоки надирали су Ваљевци из 5. пука пуковника Војислава Чолаковића, према Сивом брегу Ужичани из 4.пука пуковника Војислава Павловића, а према Старковом зубу Шапчани из 6.пука пуковника Јеврема Михаиловића. Ускоро су према врху Кајмакчалана упућени и Ваљевци из 17.пука пуковника Алексе Стојшића.

У жестокој и крвавој борби 18.септембра, која се прса у прса водила за сваки метар земљишта уз помоћ пушке, бомбе, бајонета, ножа и кундака, Ваљевци су успели да заузму врх Кајмакчалана. Част да пободе српску заставу на осматрачницу бугарског команданта на коти 2525 припала је командиру 2. чете 1. батаљона 5.пука капетану I класе Бошку Булатовићу из Речина код Колашина.

Али под окриљем мрака и густе магле, још исте вечери Бугари су повратили врх и одбацили 5. и 17.пук на руб Кајмакчаланског платоа. Погинуо је те ноћи и капетан Булатовић, а укупни српски губици износили су 619 погинулих и рањених бораца.

Следили су дани жестоких борби, у којима су и Срби и Бугари нападали, да би  26. септембра бугарске снаге извршиле снажан контра-напад током кога су одбациле српске јединице практично на почетне положаје. Само тога дана Дринска дивизија имала је 1.259 људи избачених из строја.

Одлучујући напад

Застој на Кајмакчалану кочио је напредовање осталих српских јединица према Битољу, па је Врховна команда појачала Дринску дивизију ставивши под њену команду 7. београдски пук пуковника Јована Јовановића, Добровољачки одред потпуковника Војина Поповића – Војводе Вука и 3. батаљон 8. пожаревачког пука потпуковника Данила Белимарковића.

До одлучујућег напада на Кајмакчалан дошло је у суботу 30. септембра 1916. године. Дан је освануо ведар и мразовит, без иједног облака, што је била реткост за Кајмакчалан. У 05.45 отпочела је ураганска артиљеријска паљба из свих расположивих српских и француских топова, која је трајала готово шест сати. На Кајмакчалану је све горело, и трава и камен.

У првој борбеној линији били су распоређени четници из Добровољачког одреда, Београђани из 7.пука и Ваљевци из 5.пука. У другој линији су се налазили Ужичани из 4.пука и Ваљевци из 17.пука. 

Када је артиљерија пренела своју ватру са бугарских ровова на сам врх Кајмакчалана, у 11.30 наређен је одсудни напад. Поједини бугарски војници покушавали су да побегну, али су их њихови официри са револверима враћали назад у ровове, а доста њих је и поблесавело од канонада српске артиљерије. Поред дотад невиђеног дима и хаоса од експлозија српских граната, на бојиште се у том тренутку спустила и тамна завеса магле густе као тесто.

Освајање коте 2525

Око поднева први је на јуриш са узвицима „Живела Србија!“ кренуо Добровољачки одред, а ускоро за њим 7. и 5.пук. Четници су уз помоћ бомби и бајонета упали у непријатељске ровове где је настало гушање и борба прса у прса, из које су бугарски војници покушавали да побегну и извуку живе главе.

Напредујући даље по магли кроз лавиринте ровова, ослањајући се једино на слух, иако сам врх Кајмакчалана није био правац њиховог напада, четници из 4.чете 3.батаљона Добровољачког одреда под командом резервног капетана II класе Миливоја Динића из Крагујевца успели су око 12.45 да освоје коту 2525, и натерају Бугаре да се разбеже на све стране. Ускоро су на кајмакчалански плато, десно од четника, избили и Београђани и Ваљевци. Ровови су остали препуни лешева бугарских војника.

Када је стигао командант 1. батаљона 7.пука потпуковник Душан Недељковић, командант Добровољачког одреда Војвода Вук му је предао Кајмакчалан уз потврду да су његови четници први заузели коту 2525.

Наредна три дана водиле су се борбе за заузимање суседних врхова Кочобеј, Сиви брег, Старков зуб, Старков гроб и Флока, без чијег освајања победа на врху Кајмакчалана не би била осигурана.

Јунаци Дринске дивизије

Дринска дивизија је пуна 22 дана водила крваве борбе на Кајмакчалану, заузимајући јуришима ров по ров, камен по камен, тачку по тачку. Крвави биланс су 3.804 човека избачена из строја, од тога 39 погинулих официра (међу којима и три команданта батаљона) и 747 погинулих подофицира, каплара и редова. Према бугарским изворима, њихови губици износили су 1.927 убијених и 6.067 рањених официра и војника.  

Сјајна победа српске војске на Кајмакчалану, после катастрофалне 1915.године, када је немачка врховна команда надмено објавила да су Србија и српска војска престале да постоје, показала је тада целом свету да српска војска постоји, да се опет бори и да побеђује.

Уследиле су битке у окуци Црне Реке и ослобођење Битоља, чиме се већи део српске војске поново нашао на тлу своје отаџбине, што је имало велики морални значај за сваког српског војника, али и огроман политички значај за Краљевину Србију те јесени 1916. године.

Спомен-капела за незаборав

Врховни командант Српске војске регент Александар Карађорђевић, наредио је  одмах након освајања Кајмакчалана да се на његовом највишем врху подигне спомен капела и у њу сахране кости свих српских бораца. Капелу је саградио пуковник Радисав Станојловић уз духовне савете архимандрида Јоакима Бједова, добровољца из Америке.

Свечано је освећена на двогодишњицу заузећа Кајмакчалана 30. септембра 1918. године, у моменту када су српске трупе након пробоја Солунског фронта победоносно ослобађале Србију.

Звонара и црквени дом поред капеле подигнути су током 1928. године, а костурница 1935. године и у њу су положене кости 118 српских јунака који су до тада остали сахрањени на грчкој територији Кајмакчалана.