Вантелесна оплодња (ВТО), позната и као in vitro фертилизација (IVF), представља најуспешнију методу која се користи када природно зачеће није могуће или је отежано. Ова метода омогућава паровима и појединцима да остваре родитељство, упркос различитим медицинским изазовима који утичу на плодност.
Наука и љубав испуњавају жељу да се има дете
За многе парове, могућност да створе породицу представља темељ животне среће и личног испуњења. Ипак, пут до родитељства није увек једноставан ни предвидив. Медицински изазови, необјашњива неплодност или године које пролазе без жељеног резултата могу постати извор туге, разочарања и осећаја губитка. У таквим тренуцима, вантелесна оплодња постаје светионик наде — медицинско чудо које нуди шансу тамо где природни пут није био могућ.
Вантелесна оплодња подразумева низ медицинских процедура, али је то и дубоко емотиван процес који враћа веру у могућност стварања живота. Парови који се одлуче на овај корак често долазе с много стрпљења, снаге и љубави коју желе да поделе с дететом. Управо зато, успешна вантелесна оплодња представља више од медицинског успеха — она доноси нову причу, нову породицу, и потврду да наука и љубав заједно могу променити судбину.
У времену када медицина сваким даном напредује, важно је препознати и подржати значај вантелесне оплодње као моста између жеље и остварења родитељства. Она не решава само физички проблем, већ испуњава и најдубљу људску потребу за блискошћу, давањем и трајањем кроз нови живот.
Када се предузима вантелесна оплодња?
Вантелесна оплодња се препоручује у следећим ситуацијама:
1. Након више безуспешних покушаја природног зачећа, најчешће након годину дана редовних незаштићених односа код млађих парова, односно шест месеци код жена старијих од 35 година.
2. Код проблема са овулацијом, на пример код синдрома полицистичних јајника.
3. Код оштећених или непроходних јајовода, што спречава спајање јајне ћелије и сперматозоида.
4. Код теже мушке неплодности, као што је низак број сперматозоида или смањена покретљивост.
5. У случајевима необјашњиве неплодности, када се након свих анализа не утврди јасан узрок.
6. Код жена које желе да постану мајке без партнера, као и код истополних парова.
7. За очување плодности, на пример пре започињања хемотерапије или операција које могу угрозити репродуктивне органе.
Које су основне фазе вантелесне оплодње?
Прва фаза подразумева давање хормонске терапије којом се стимулишу јајници да произведу више јајних ћелија него што је то уобичајено у природном циклусу. Током ове фазе се ултразвучно и лабораторијски прати одговор организма на терапију.
Када јајне ћелије достигну одговарајућу зрелост, обавља се мања хируршка интервенција – аспирација, којом се јајне ћелије узимају из јајника под контролом ултразвука. У следећој фази се у лабораторијским условима јајне ћелије спајају са сперматозоидима партнера или донора или се сперматозоид директно убризгава у јајну ћелију (ICSI метода) под контролисаним условима где се имитира стање у организму.
Оплођене јајне ћелије се прате током неколико наредних дана, док се не развију у ембрионе. Бирају се најквалитетнији ембриони за трансфер. Један или два ембриона се преносе у материцу жене. Процедура је безболна и не захтева анестезију. Преостали квалитетни ембриони могу се замрзнути за каснију употребу.
Око три недеље након ембриотрансфера, жена ради тест из крви (beta hCG) како би се утврдило да ли је дошло до трудноће.
ВТО поступак траје од 12-14 дана па до 4-5 недеља у зависности који се протокол користи. Данас се најчешће користи кратки (антагонист) протокол, код кога поступак траје 14-17 дана.
Од чега зависи успешност вантелесне оплодње?
Успешност вантелесне оплодње зависи од више фактора, међу којима су:
– Старост жене: највеће шансе за успех имају жене млађе од 35 година, док са годинама шанса опада.
– Квалитет јајних ћелија и сперматозоида.
– Квалитет ембриона.
– Здравствено стање материце и ендометријума.
– Узрок неплодности.
– Број претходних покушаја и претходне трудноће.
У просеку, стопа успешности вантелесне оплодње износи 40–50% по циклусу код жена млађих од 35 година, код жена старијих од 40 година то је 10–20%, али са 44 године 2-3 % жена оствари трудноћу и роди дете.
Када се може поновити процес вантелесне оплодње?
У случају неуспешне вантелесне оплодње, процес се може поновити, али је важно да се поштују одређени медицински и психофизички аспекти како би нови покушај имао што веће шансе за успех.
Уобичајено је да се следећи покушај ВТО планира након једне до три менструације, односно у размаку од најмање месец и по до три месеца након неуспелог покушаја. Разлози за ову паузу су вишеструки и зависе од здравља жене и опоравка тела од претходне хормонске стимулације. Битан је и психолошки опоравак јер неуспех може бити емотивно исцрпљујући. Важан разлог је и анализа претходног циклуса и утврђивања узрока неуспеха како би се направио одговарајући план за наредни покушај.
Број покушаја није строго ограничен, али се обично након три неуспешна циклуса саветује додатна дијагностика и разматрање модификација терапије. Неки парови успеју већ у првом покушају, док је другима потребно више циклуса. Статистика показује да се успешност повећава до трећег или четвртог покушаја.
Закључак
Вантелесна оплодња је сложен, али изузетно важан процес за многе парове и појединце који се суочавају са проблемима плодности. Захваљујући напретку медицине и репродуктивне технологије, ВТО је данас доступнија и успешнија него пре, а свака фаза овог процеса пажљиво је осмишљена како би се максимизирала шанса за трудноћу. У комбинацији са стручним саветима и адекватном медицинском подршком, вантелесна оплодња може отворити врата родитељства и донети толико жељену радост.
Оставите одговор