Често се питамо – у ком правцу иде изградња на Златибору? Да ли је ова инфраструктура потребна? Да ли су нам потребне школе, хотели, радна места, ресторани? И, оно најчешће питање – где у свету постоји овакав планински центар?
Одговор је једноставан: постоји. И то не било где. Кортина д’Ампецо (Cortina d’Ampezzo) у Италији – планински градић са приближно истим бројем становника као општина Чајетина. Слична надморска висина. Слична природна основа. Домаћин Зимских олимпијских игара 2026 и један од најпрестижнијих ски-центара у Европи.
Поређење
Да ли је Кортина остала излетиште? Није. Да ли је остала место у које се долази на сат времена? Није. Постала је планински град са хотелима, ресторанима, школама, спортским објектима, радним местима и инфраструктуром која омогућава живот – не само викенд посету.
Златибор је некада био излетиште. Дођеш, прошеташ, вратиш се. Без озбиљне понуде, без садржаја, без могућности да останеш. Људи су „живели и без тога“. Али како су живели? Без прилика, без радних места, без развоја. Данас је Златибор центар туризма, конгреса, породичног одмора и целогодишњих садржаја. То није случајност. То је резултат континуираних улагања и стратешког планирања. Kао и у Кортини.
Мале планинске средине, са неколико хиљада становника, могу да приме вишеструко већи број туриста – али само ако имају инфраструктуру. Ако имају смештај. Ако имају садржаје. Ако имају школу за децу која ту одрастају и посао за људе који ту остају. Ово нису дестинације са једном сезоном. Ово су места која живе током целе године. Зими – спорт. Лети – природа, манифестације, конгреси, породични туризам. Развој не значи губитак идентитета. Развој значи да идентитет постаје одржив.
Кортина је данас елитна дестинација. Њен луксуз није настао преко ноћи. Настао је инвестицијама, планирањем и визијом. Данас је симбол престижа. Некада је била мало планинско место.
Сличности
Kада упоредимо фотографије – видимо ли сличности? Планинске падине, хотели у долини, инфраструктура која прати амбијент. Разлика није у томе да ли се гради. Разлика је у томе да ли постоји визија.
Златибор данас није случајност. Он је процес. Можемо критиковати. То је здраво. Али морамо бити и поштени према чињеницама: без развоја нема радних места. Без инфраструктуре нема озбиљног туризма. Без озбиљног туризма нема стабилне локалне економије.
Понос није супротност критици. Понос је способност да препознамо напредак. Златибор се мења. И то је знак да живи.
Милан Стаматовић / Златиборске вести, бр.128
Оставите одговор