Како је Стојан с Ђетиње у Америци остварио све снове

Пише Милош Чолић (Nova)

Памтим немачки камион, оштећен бомбом и остављен, који за нас није био камион него авион. Улазили смо у њега и полетали. Ја сам редовно возио у Америку – сећао се Стојан Тешић, уз захвалност Ужичанима што у њему нису убијали машту. – Сви смо ишли да гледамо филмове са Џоном Вејном. Најдужи ред у којем сам икада стајао је био за „Рио Гранде“. Наравно, чим бисте видели филм, играли сте се тога филма. „Добри момци“ и „Лоши момци“ у локалној рушевини…

У рушевинама се нашла и тадашња Престолонаследникова улица пошто су по Ужицу ’44 „добри момци“ два пута просули бомбе. Стојан, његова мајка и сестра пуким случајем су преживели.

Пре него што је Труман са Ђетиње допливао до Америке слистио је доста Труманових јаја. Та земља је била његова главна тема. Баш као и „амерички сан“, док се сан није окренуо против њега – давно је уочила Стојанова сестра Нађа Тешић, књижевница и професорка филмске режије и сценарија у Америци.

Младалачка фасцинација Стивовим остварењем “америчког сна” и новинарска знатижеља одвели су Зорана Јеремића, песника и књижевника, до Нађе Тешић, тачније до једног њеног гостовања у Француској 7.

– На њен предлог стигао сам и до најбољег Стивовог пријатеља у Београду, позоришног редитеља Милана Поповића, који ми је уступио сав архивски материјал о Тешићевом раду – истиче Јеремић.

– Стив се вратио после неколико месеци од првог сусрета на ФЕСТ-у, када смо кренули да путујемо по целој Југославији. Желео је да научи све о земљи коју је напустио као једанаестогодишњи дечак. Путовали смо данима прешавши ко зна колико километара – описао је Поповић. – Кола којима су шпартали по Југославији, обезбедио је мој некадашњи комшија Петар Антонијевић, отац редитеља Предрага Гаге Антонијевића. Петар је тада радио у Влади Србије, пре тога био је председник ужичке општине.

На основу обиља података Зоран Јеремић је 2008. написао прву биографску књигу о Стојану Стиву Тешићу коју су пратили преводи три Тешићеве драме. Прва његова драма „Столари“ изведена је на сцени њујоршког Америкен Плејс Театра. На репертоару истог позоришта нашао се и комад будућег познатог писца, редитеља и глумца Сема Шепарда. Од писања за позориште Тешић добија свих 500 долара годишње. Сценарио за први филм слабо се плаћа – не само у Америци. Тешић је за његов први („Четири мангупа“), пре Оскара, добио 15.000 долара и био пресрећан, јер је могао да на миру пише.

Тешић скреће пажњу на додатни редитељски посао, уколико му се свиђа неки сценарио. Редитељ иде од студија до студија тражећи новац да се филм по њему направи. Ако се текст никоме не свиди, неће ни бити реализован филм. Отуда и Милош Форман у то време није био у позицији да остварује оно што се њему свиђа. Тако се то ради у Америци.

– Када сам добио Оскара нисам морао више никога ни у шта да убеђујем. Некако су сасвим другачије читали моја сценарија. Али, исто су мислили, знам их. Прочитају па кажу – шта му је ово? Али, добио је Оскара. Нека га – појаснио је Тешић.

Притом није крио и ово: Зарађујем више него што ми је потребно, али мање него што заслужујем.

Сценаристички рад Стива Тешића отвара пут сарадњи и пријатељству с познатим редитељима од Јејтса, Хила до Артура Пена, чији отац у Америку стиже из Русије и ради исто оно што и у Русији – поправља сатове. Тешић је учествовао у избору глумаца за филмове који су снимани по његовом сценарију, што није обичај у Холивуду.

Јеремић открива и недовољно познат дугогодишњи пријатељски, присан однос са Бобом Фосијем, познатим режисером, сценаристом и кореографом.

Занимљиво је Тешићево запажање о односу Срба и Америке…

– Не постоје људи који су били толико заљубљени у Америку као што су то били амерички Срби. И да се није десило то што су Американци урадили са Србима после распада Југославије, овдашњи Срби не би никада схватили шта се заправо десило још у Вијетнаму! Док се код мене та промена и критичност јавила баш у време америчког војевања у Индокини. Већ тада нисам више био близак својим земљацима који су се овде понашали као тотални Американци и били против антиратних демонстраната, међу којима сам био и ја. Исти став, рекао бих, имају и у Југославији. Кад год сам долазио, свако кога сам срео, био је већи Американац од мене – констатује Тешић.

Зоран Јеремић сматра да је у основи Тешићевог рукописа уочљива и драма идентитета.

– Можда Ужице, Чикаго и Њујорк све мање личе на градове у којима је Тешић живео, али у њима и даље живе исти они људи из његових књига и сценарија, људи који се у потрази за властитим идентитетом с мање или више успеха ослобађају терета колективне хистерије – каже Јеремић.

Даљи рођак Вељка Булајића

Иако је, по мајчиној линији, даљи рођак Вељка Булајића, Тешић је „Битку на Неретви“ сматрао јако лошим филмом.

– После пројекције нисам знао ни ко су четници, ни ко су партизани, нити ко се с ким против кога бори, док су „Скупљачи перја“ – сјајан филм, о људима који постоје, а направио га је човек који има огромну љубав за те људе“.

Тешић се дивио филму Емира Кустурице „Отац на службеном путу“.

– Кустурица је прворазредни редитељ, један од најбољих не само у Југославији већ и у свету. То мисле и људи у Њујорку с којима сам разговарао. Гласао сам да добије Оскара – јер као оскаровац суделујем са једним гласом у одлучивању – и било ми је искрено жао што је остао без заслуженог признања.

С друге стране Југославија је, сматра Тешић, била као једна мала словенска Америка, или је барем могла бити.

– Да то све не постоји више, огромна је трагедија. Не могу другачије о томе да мислим.

Рат на просторима бивше Југославије постаје Тешићева опсесија.

– Како то објаснити, него као неки кошмар, лудило. Али ми се то лудило у Југославији чини као болест, гледано из угла великих сила које су хладно припомогле да се та болест још развије. А онда и та наша убеђеност да је истина на нашој страни, па нико са српске стране није у почетку ништа ни објашњавао. А овде, у Америци, први утисак је све. Треба ти после 50 година да га промениш!

Дошло је, по Тешићу, ново време, кад људи траже нешто, а ни сами не знају шта.

– Ово ново време је време пост-истине и пост-уметности. Истина и уметност не постоје више јер су човека смањили. Уметник је данас кловн, забављач. Против тога се ја борим и радије бих умро него то постао. Сви услови постоје, осим главног, да је човек заиста хумано биће. Нешто су друго направили од човека – указује Тешић.

Једном приликом с Тешићем је у Њујорку разговарао Душан Ковачевић. Из разговора је, како је причао, видео да је „он веома тешко поднео све оно што се дешавало на просторима бивше Југославије и стекао утисак да је његов боравак тамо нека врста самоизолације и неподношљивог осећања“.

– Последњи пут кад смо се видели, крајем маја пред моје путовање у Југославију, он је као никад раније почео да шапуће о Ужицу, Бајиној Башти, Дрини, дединој воденици, како му то све од једном недостаје, и језик, и мириси, и људи. Можда је мислио на повратак кад је умро у сну 1. јула 1996. Кад сам сазнала да ми је брат умро, моје прве речи Ребеки, његовој жени, биле су: „Њега је убила Америка“ – подсећа Стојанова сестра Нађа.

Ужице је ове године престоница културе Србије, па ће се, не само Оскара ради, сетити Трумана из Престоронаследникове 46 и његове сестре Нађе.