Грађа за једну биографију

Pукопис др Рада Познановића „Нека остане записано“ – грађа за једну биографију, налази се у Збирци рукописа Историјског архива Ужице. Обим рукописа је 231 страна, формата 21х30 центиметара, куцан је на писаћој машини и укоричен. На неколико места, између машинописа уденути су листови исписани рукописом, плавим или црним мастилом, штампаним словима (што је назначено у тексту аутобиографије у фуснотама).

Приређивањем за штампу овог рукописа, приређивачи су настојали да остану верни рукописном предлошку. Измене се тичу само оних делова који су усаглашени са актуелном правописном нормом.

Објашњења непознатих речи и израза дата су у фуснотама и за њихово разрешење користили смо се Речником ужичког говора Ратомира Цвијетића, шестотомним Речником српскохрватскога књижевног језика Матице српске и, у контексту ужих етномузиколошких израза, монографијама Бошка Богичевића Мој свет тамбуре и Димитрија Големовића Народна музика Југославије.

Аутор је у овој обимној и веома садржајној биографији обухватио период од свог рођења до завршетка свог радног века. Он исцрпно описује своје детињство, школовање, лечење, тешке године рата и окупације, почетак бављења својим учитељским позивом и бројне тешкоће на које је наишао током своје учитељске каријере, неразумевање средине, политичке сплетке и ситне људске пакости. Као учитељ, дао је велики допринос описмењивању становништва, посебно у руралним сеоским срединама.

Током своје учитељске каријере подстицао је развој аматеризма, окупљао сеоско становништво, а посебно омладину на бројним културним манифестацијама. Годинама је радио у културном аматеризму у Ужицу и ужичком крају, а своја искуства сабрао је и објавно у у књизи Педесет година аматеризма у култури Ужица и околине (1945-1995).

О развоју музичкофолклорне традиције ужичког краја и околине у периоду између и након два светска рата сазнајемо много у овој аутобиографији др Рада Познановића. Поред текстова које је Познановић објавио у бројним часописима, зборницима и књигама, публикација његовог рукописа „Нека остане записано“ – грађа за једну биографију представља значајан архивски извор ретких података о развоју народне традиције и културе златиборског краја.

Иако по занимању учитељ, а касније и доктор етнологије, Раде Познановић је био активан учесник у развоју културног аматеризма града Ужица и околине. Кроз вишедеценијски рад уско је сарађивао са оближњим сеоским певачким групама, тамбурашким и трубачким оркестрима које је припремао и водио на регионалне и међународне смотре фолклора, саборе народног стваралаштва, такмичења, концерте и ТВ емисије. Поред примењене етномузикологије, Познановић се бавио свирањем на неколико инструмената од којих посебно издваја тамбуру прим са којом је наступао како у мањим самосталним саставима на локалним свадбама, вашарима, тако и у оквирима оркестара при културно-уметничким друштвима из Ариља и Ужица.

Са етномузиколошког становишта значајни су веома минуциозни подаци које Познановић бележи у свом рукопису, а односе се на инструменталну праксу пре и након Другог светског рата у Ужицу и околини. Посебан сегмент који привлачи етномузиколошку пажњу у рукопису представља детаљан опис извођача, места на којима су наступали, попис инструментаријума и начина Познановићевог педагошког рада са трубачима и тамбурашима који су деловали како у оквиру културно-уметничких друштава, тако и самостално.

Такође, Познановићева наклоност према прикупљању музичкофолклорне грађе, о којој је писао и у свом докторском раду, оставиће велики траг у очувању нематеријалног културног наслеђа Србије.

Важно је напоменути да је Раде Познановић током свог рада у организовању и реализацији аматерског културног живота, поред оснивања кутлурно-уметничких друштва, сеоских изворних група, дао свој допринос и на реализацији ТВ емисија „Знање-имање“ и снимању два филма: Титово Ужице и Народне игре ужичког краја. Према сопственом сведочењу, учествовао је у приређивању разних позоришних комада у 29 поставе, а 359 пута појавио се на „позоришним даскама“.

Аутор у својој биографији такође бележи, свој професионални пут од сеоског учитеља, васпитача, директора Архива, рада у Педагошком заводу, до професора на Педагошкој акладемији, новинара у листу Вести итд. Његови чланци објављени у листу Вести, где је једно време радио, били су веома запажени и читани. Посебно треба истаћи прилоге из историје и етнологије које је писао на основу истраживања у архивској грађи и теренском сакупљању података.

Изузетно је важан и његов рад у погледу сакупљања фолклорне грађе на који га је подстакао Осми конгрес Савеза фолклориста Југославије који је одржан у Ужицу 1961. године. Како и сам наводи у рукопису, тај сакупљачки рад резултирао је писањем његове докторске дисертације, али и вредном фолклористичком грађом коју је оставио иза себе, сабраном у „32 књиге сакупљених записа и 71 књигом монографске грађе“.

Поједини партијски руководиоци, како и сам наводи у овој аутобиографији, имали су према Познановићу извесне резерве и дозу неповерења, иако је он њима идеолошки припадао. Као разлог, биле су приче о његовом наводном учешћу са оркестром на појединим скуповима, где су били присутни и припадници четничког покрета. Међутим, и поред низа препрека које су се повремено појављивале у његовом професионалном и јавном животу, Раде Познановић је показао да је човек јаког духа и да не одустаје од својих планова. Готово током целог свог живота усавршавао се и образовао у разним областима и вештинама.

Као резултат вишедеценијског рада у просвети, култури и аматеризму, добио је бројне награде и признања. Колеге из Историјског архива одужиле су му се организовањем омажа и именовањем читаонице Чика Радова читаоница.

Из садашње призме, велику захвалност дугујемо господину др Раду Познановићу који је кроз свој вишеструки ангажман, у време недовољне друштвено-политичке свести о очувању сеоске и градске народне традиције, дао свеобухватан и немерљив допринос показујући несебичну љубав према локалној музичкој и фолклорној баштини.

Др Александра Бјелић

Др Александар В. Савић

Мср Александра Прокић

Радослав В. Познановић – Раде

Рођен је у Гостиници 1924. године. Основну школу учио је у Рибашевини, гимназију и Учитељску школу у Ужицу. Дипломирао је на Филозоф ском факултету у Београду, где је и одбранио докторску дисертацију из области етнологије.

Радио је као учитељ, наставник и професор у основним школама у Рачи, Високој, Миросаљцима, Ариљу и Ужицу, у Средњој техничкој школи, Учитељској школи и на Педагошкој академији у Ужицу. Био је просветни референт, срески школски инструктор, шеф Одсека за просвету Среза ариљског. Од 1953. до 1957. године био је новинар Вести, директор Историјског архива од 1962. до 1975, а потом саветник у Педагошком заводу у Ужицу.

Осим послова руковођења, као директор Архива учинио је много на преузимању архивске грађе са терена, њеном сређивању, обиласку регистратура и изради малих картотека у Архиву.

Био је један од покретача Ужичког зборника који су заједнички издавали Народни музеј, Историјски архив и Народна библиотека.

Радио је на организовању и непосредно помагао аматеризам у Ариљу, Ужицу, Равнима, Кремнима, Гостиници, Рибашевини, Буару, Сирогојну и др.

Аутор је 15 књига, а своје стручне радове објављивао је у Ужичком зборнику, Историјској баштини, Међају, Пожешком годишњаку и листовима Политика, Вести, Задруга, Просветни преглед и др. Објавио је преко 70 стручних и научних радова у зборницима и часописима и око 120 рецензија и предговора за различите књиге.

Др Раде Познановић оставио је иза себе импресивно дело. Његови радови из етнологије, историје, демографије, социологије и других дисциплина, најбоље сведоче о богатству културне баштине ужичког краја. Он је својим вишедеценијским радом учино много да се бројни обичаји, догађаји и личности отргну од заборава и оставе у наслеђе млађим генерацијама. Био је један од утемељивача истаживачког и научног рада, покретач стручних часописа и зборника, организатор научних скупова и културних манифестација.

Добитник је више признања и награда, међу којима и Плакета Града Ужица 2012. године.

Преминуо је 6. маја 2014. године, а сутрадан сахрањен на ужичком гробљу Доварје.

Др Александар В. Савић