Оно што им Бог да

Тешке су, болне и преболне, приче које нам је испричао Зоран Шапоњић. Носио их у души, сачувао и, ево, сабрао у једну једину књигу – споменицу неизрецивих страдања и патње човјекове, па и читавог нашег народа. Не знаш која је потреснија са Косова или из Крајине, са Златара или са Пештера, Озрена, Сињајевине…

Ходајући а више лебдећи раскомаданим српским земљама, Шапоњић обилази оне којима се нико не одазива, који немају коме да се пожале, па и њему, изненадном госту, говоре „више као за себе“ иако га дочекују као најрођенијег.

А најрођенијих нема, ни тамо гдје је кућа била пуна чељади.

Нема радости ни под расцвјеталом трешњом јер њене плодове неће јести унуци стараца који су се вратили.

– Берем их, а не знам шта ће ми… За чаја… А ни чај не знам шта ће ми вели. Ово су, наравно, репортаже нека врста уобичајеног народног путописа – али никакав жанр не може ни приближно обухватити ту концентрацију туге и саосјећања, никаква накнадна памет ту се не може похвалити да је разумјела одакле долази баш толика несрећа.

А што је веома, веома необично: док у мислима пратиш „новинара“ и тамо гдје људска нога скоро да није крочила, док у дрхтају сагледаваш само дно бола увијек имаш осјећај да се пењеш узбрдо. Да си његовом причом некако махинално и чудесно узвишен све до оних сиротих небеских чобана и заборављених делија ратника, до неке дивне, тихе и повучене Србије, скривене Србије, „за коју нико и не зна“.

И заиста како су у тим тренуцима биједна и глупа сва новинарска и читалачка питања? Шта ту има још да се прича?

„Лакше је окренути главу, правити се да не видимо. Кад окренемо главу, лакше увече заспимо“ – каже Шапоњић, а сам нити окреће главу, нити спава. Остаје будан и вјечном љубављу повезан са људима „који живот проведу тако, навикнути на патњу, на искушење и све што дође протуре преко плећа, увек помирени и уверени да то тако баш мора. По Јеванђељу и по Божјој заповести.“

Желидраг Никчевић

Слово у славу бескраја

Слово о делу Зорана Шапоњића заправо је слово у славу – бескраја. Није ово тек збирка репортажа, ни налик томе, јер збирке су ограничене корицама к’о међашима, а сабрање „Куд нестаде оног народа“ је укоричено земљом и небом, а ограничено вековима, па му се међе могу гледати и догледавати једнако очима предака као и видом потомака!

Да слова више не напише, слова ће писати Зораном Шапоњићем, јер свака од ових прича је попарана душа, исплакана суза, отргнути јаук и детињи смех људскога горостаса и новинарског господина. Да се репортажама може повити Србија к’о новорођенче – у Зорановим шлајфнама би спокојно снила, вечна, славна, жаловна и радосна исписана треном да, као воштаница дечанска, тренује у вечности. Лако је писати о лошијима од себе, о њиховоме делу, али сведочити делу бољега, много бољега и већег од себе тешко је колико и понети планину на плећима, но ову сам планину понео као највећи благослов, јер где ми је доброга у себи зафалило – захватио сам из редова Зорана Шапоњића. Србијо, мајко, невестице и удовице – вечна си док те овакви синови у слова повијају!

Србине, брате, ако где застанеш не знајући ко си, од којих си и куда ћеш – ево ти путоказа, ево ти звезде Данице, па се не бој но корачај куд те стазе и пртине ове књиге воде. Запиташ ли се, читаоче, „Куд нестаде оног народа“, у овој збирци нећеш наћи одговора већ порту Самодреже, па закорачи, прекрсти се, причести, заплачи и запевај, јер си од бескраја, баш као свако слово ове „литургије“ што би се жалосно назвала тек збирком репортажа.

Михаило Меденица, довека Господу захвалан на братствовању и сапутништву са Зораном Шапоњићем

О аутору

Зоран Шапоњић, новинар, рођен 1966. у Новој Вароши, отац Милутин, радник у фабрици обуће у овом граду, мајка Цана, домаћица. Одрастао у селу Амзићи, на падинама планине Босање. Дипломирао 1991. године на одсеку за новинарство Факултета политичких наука у Београду.

Током новинарске каријере дуге већ 30 година радио у „Борби“, „Блицу“, „Гласу јавности“, „Куриру“. За ове листове 90-их година прошлог века извештавао са свих ратишта бивше Југославије.

Од 2016. уредник портала „Искра“ који је у Андрићграду основао Емир Кустурица. Добитник годишње награде УНС за репортажу, 2014. добио Гран при Интернационалног фестивала репортаже у Апатину.

Аутор књиге репортажа „Љубомирова земља“ и књиге путописа из Русије „Руски крст“.

Ожењен Слободанком, отац Алексе и Бојане.