Готово заборављени Стари Влах, историјску и географску област на југозападу Србије, земљаци отимају од заборава. Група Нововарошана, окупљена око Истраживачко-издавачког центра „Стари Влах“ у Београду, покренула је часопис да разгрће ватру на огњиштима немањићке државе, да чува дух и историју и осветљава путеве будућности.

Први број овог часописа, на 200 страна, доноси радове из пера 55 аутора, истраживача, историчара, али и сведока неких данашњих прилика, из престонице и ширег завичаја, у првом реду у сливу Моравице и Увца.

Ово подручје од стратешког значаја, које није заобишла ниједна олуја, већ је било поприште многих војних сукоба, заслужује часопис у коме би се сабирала различита мишљења, афирмисао препознатљив старовлашки дух и писало о прошлости, али и будућности, да се створи простор за афирмацију и економије и културе, наглашава у уводнику одговорни уредник Миломир Краговић, новинар и публициста.

Из садржаја

Странице годишњака „отвара“ анализа стања у Старој Србији у 19. и 20. веку из пера проф. др Славенка Терзића, академика САНУ, који пише о разним политичким идејама, друштвеним процесима, националистичким превирањима и намерама.

На интеграцију дела Старог Влаха у Кнежевину Србију за време владавине књаза Милоша Обреновића подсећа др Жарко Илић.

У намери да поколењима преноси аманет неимара, уклесан у камену светиња и рушевина – да се не прекида памћење и везаност за претке, годишњак подсећа на знамените личности „ломног Влаха Старог“ – кнезове Рашковиће, сердара Јована Мићића, војводу Петра Бојовића, проту Јевстатија Караматијевића, а текст социолога и универзитетског професора Сретена Вукосављевића (1881-1960) „Старовлашка школа“ открива карактер житеља овог краја.

Часопис има амбиције да буде и подсетник и хроника, па доноси запис о књизи „Стари Влах“ Ивањичанина Милована Ристића, објављеној 1963. године.

Млади историчар Филип Бјелић забележио је заборављене игре у нововарошком крају и 1.500 старих речи и израза. Пред читаоцима су прилози о нововарошким породицама и стихови 23 песника из више општина у избору Мирка Иконића, прибојског песника.

Странице најављују и градњу РХЕ „Бистрица“, као и туристичке планове Златибора, док др Саша Маринковић казује о станишту белоглавог супа на литицама Увачког језера.

Стари Влах је био готово заборављен у другој половини прошлог века, поготову у увачком делу. У првом броју има више историје и убедљиво представља старовлашке корене, ту несвакидашњу лепоту различитости и чудних парадокса.

Нова карта

Часопис објављује карту Старог Влаха, коју је после вишегодишњих истраживања урадио др Жарко Илић, научни сарадник Катедре за историју Филозофског факултета. На карти нису границе из раније литературе, него је представљају међаши које су овом појму постављали сами Старовлашани и то почетком 19. века.

Старом Влаху припадају територија Нове Вароши, знатни делови општина Ивањице и Сјеница, села Пријепоља на десној обали Милешевке, територија Прибоја источно од Лима, насеља Јагоштица, Коњска Река и Заовине у Бајиној Башти, Котроман и Мокра Гора из Ужица, Семегњево, Јабланица и Доброселица из Чајетине, као и Даниловићи, Штрпце, а на територији општине Рудо то су Бијело Брдо, Божовићи и Цвркоте.

Драгољуб Гагричић (Златаринфо)