Прибој на Лиму има две препознатљиве одреднице, на основу којих и мање упућени љубитељи уметности могу одмах идентификовати ту све значајнију културну јединицу Србије и Југославије. То су „Лимске вечери поезије“ и господин Фарук Диздаревић са својом културолошком, уметничком и списатељском активношћу. „Лимски сусрети“ су тема за неко друго оглашавање, а повод о доајену југословенске уметничке и културне иницијативе, историчару и писцу Фаруку Диздаревићу, управо је горе наведени наслов књиге „Милан Коњовић човек који се није бојао живота“, недавно објављене у издању „Арс Лонга“ и „Народне књиге – Алфе“ из Београда.

На неких деведесетак страна, необичног формата и опреме, Диздаревићева књига већ на први поглед скреће пажњу читаоца. Одређивање књижевне врсте иде од романсиране биографије, од интервјуа, па до историје културе, то јесте, животописа великог југословенског и европског сликара Петра Коњовића, за чије се име, управо у овој години, веже једна значајна годишњица и јубилеј.

Умном и виспреном Диздаревићу то није могло промаћи, он је једноставно био у правом тренутку, на правом месту, са правом грађом и лако се наметнуо како издавачу, тако и читалишту уопште. Питкост и лакоћа стила којим Диздаревић пише, не сме заварати неким нијансама публицистичке стилистике. То је техника старих мајстора, реализма са благим призвуцима романтизма, датим у оној мери колико књижевна организација неће трпети, а пријемчивост разумевања остаје на потребном нивоу семиотичке и структуралне кохерентности. Отуда Фарукове инверзије и понеки аорист, заголицају читаочеву пажњу, остављајући довољно времена за потребни уздах, природну паузу, ону којом меримо каквоћу и квалитет текста.

Да је аутор мајстор заната увиђамо на основу начина којим нас уводи у материју, садржину. Пратећи текстови, наративно, приповедачки, као увод у неку романескну сторију, лагано као за руку, воде нас ка крајњем циљу, Милану Коњовићу. Његово величанство сликар, скроман у својој надмоћној величини, радо и са задовољством прихвата Фаруково новинарско лукавство, „дреши језик“, отвара албуме, износи живот као пред исповедником и још чашћава омиљеним пићем, схватајуци да иза правих питања мора бити прави интервју.

Осим Милана Коњовића у овој књизи се сусрећемо са готово свим значајним именима наше ликовне културе: Сафет Зец, Драган Јовић – Лисац, Димитар Кондовски, Иван Рабузин, Божидар Јакац, Александар Цветковић, Божидар Дамјановски, Мерсад Бербер, Оља Ивањицки, Недељко Гвозденовић, Војислав Станић, Миодраг Нагорни, Вангел Наумовски, Мића Поповић, Драго Дјурић и Милан Милетић су крем југословенског сликарства, барем оног за које ликовна уметност нема граница бивших и садашњих географских и политичких подела. Као на својим платнима, тако и у Фаруковом срцу, они заједно стварају историју југословенског сликарства на којој нам може позавидети свет, а некмоли посустала Европа.