Збирка песама Осаме, прва је књига Ужичанке Зоре Мастелице. По вокацији и професији психолог, а по личним склоностима љубитељ лепе књижевности, Мастелица је овом збирком открила јавности једну страну своје личности која је дуго била резервисана само за круг породиће и најближих пријатеља.

Шта ју је навело на тај потез одиста није важно, много важнија је чињеница да је ужичка писана реч добила у њој већ формираног и зрелог писца, писца који је свој уметнички израз тесао дуго, храбро и зналачки.

Већ сам наслов збирке перцепира унутрашњу потребу песникиње да се сегментује, издвоји из наопаког и обесмишљеног света реалности, дубоко удахне машту и сећања и одлута у ОСАМЕ, у свет скривених нада, мисли, осећања, у свет у коме ће самоћа дати песникињи неопходни мир, али и могућност да сања и компонује свет онакав какав би она желела да буде. Медутим, ОСАМЕ су Мастелици само иницијална каписла, зачетак једног вишеслојног, смисаоног и богатијег света у коме ништа није као што јесте или – у коме, напротив, све је као што треба да буде. Свет у који песникиња верује, који ствара, понекад сетно призива, понекад веома проживљено и помало ноншалантно дише, понекад искрено немарно дели са читаоцима… као да поручује да су ОСАМЕ само повод за нове, дубље потраге у нама за смислом, за истином, за љубављу и срећом.

Књига има своју компактност, иако је подељена на неколико засебних целина. Збирка је степенасто уређена, јер се песме могу издвојено читати и тумачити, целине састављене од више песама такође, а сама књига представља јединствену целину која у себи носи и открива нам читав један живот, једну причу, једну рапсодију… Све је промишљено, дубоко проживљено и прорачунато (и срцем и разумом), чак и стилски сасвим свесно изражене граматичке неправилности. Јер, песме немају знакове интерпункције, немају велика слова на почетку мисли и реченица (велико слово се појављује искључиво када песникиња нешто жели посебно да истакне или код појединих имена и назива, где је њихова употреба ипак неизбежна), као ни тачке на крају исте… Нема почетка и нема краја, све тече све се мења. Моје стручно опредељење се буни против оваквих модерних стилских израза, чак их доживљавам као сакаћење и урушавање језичких стандарда (што представља озбиљну опасност по темеље једног стандардизованог језика), али не могу да не приметим да је збирка, због оваквог стилског приступа, заиста добила једну нову димензију и снагу, што је самим тим Мастеличин поступак учинило оправданим.

Модеран песнички израз и приступ (изражен не само у наведеном, већ и у, карактеристичном за савремено песништво, елиптичном и лапидарном говору) има врло специфичан и успешно остварен спој са језиком кроз употребу и архаичних и модерних израза, али све са мером. Песникиња не само да добро познаје реченичко богатство матерњег језика, већ и врло умешно зна да се са истим служи… Из овако оствареног споја развија се мелодија сваке песме чинећи поезију Зоре Мастелице посебно привлачном и занимљивом за читање. Ово је време несклоно поезији, али поезији у било ком времену склони су само изабрани, истанчани духови. Моје дубоко уверење је да ће управо они знати да процене и правилно оцене високе домете овог песничког израза. Вишеслојност и вишезначност уметничко дело издижу изнад обичног, свакодневног живота, а уметнику дају осећај испуњености и узвишености. И, потребу за новим трагањем, за новим путовањем, за новим стварањем.