Књигом “Ужице са вранама”, песник и драмски писац Љубомир Симовић представио се у новом светлу – као писац хронике једног града “која је повремено роман, или романа који је повремено хроника”.
Своју хронику Ужица, историјску причу у роману, Симовић почиње описивањем најстаријих трагова у пећинама око града: “Најдаља тачка до које су археолози … доспели на овом терену налази се у пећини у Потпећу, у којој су откривени остаци костију неколико пећинских медведа.” Интересује га тренутак када су те кости имале месо и да ли их је можда оглодао неки палеолитски ловац.
Затим, Симовић трага за најстаријим поменима града, истражујући разна документа. Готово анегдотски звучи прича о “неком Склавку из Ужица” који је остао упамћен у ондашњем Дубровнику по својој несташној жени. Из тог времена чешћи су помени места из околине града (градња Беле цркве каранске и осликавање Тројеручице) него самог Ужица. О тами која обавија Ужице оног времена, Симовић пише: “Понекад се чини да је оно уклето и празно место, у коме све што у њега доспе нестаје заувек и без трага.”
Нису Ужице и његова околина искључиво позорје у роману. Пратиће Симовић и ужичку војску на бојиштима, где год би се она током смутних времена затицала, бранећи и ослобађајући отаџбину: на Јавору, Сливници, Брегалници, Церу, албанским гудурама, Крфу, Кајмакчалану, Кадињачи, Босни… Видеће тако једне кишовите ранојесење ноћи Ка унд Ка солдата Јосипа Броза како бежи ка Дрини, носећи на својим чизмама блато расквашене и напаћене српске земље. То блато, много касније, појавиће се, сасушено, насред ужичког градског трга…
Како се хроника и роман преплићу, тако је свака историјска прича зачињена и причом о човеку кога точак историје неумољиво гази. Михаило Миловановић, несуђени каменорезац из Гостинице, после студија сликарства по Европи, Први светски рат проводи као ратни сликар, са војском, у предасима забављајући војнике својим песмама уз гусле. У наредном рату, постаје жртва свог немачког образовања, партизанске револуције и, како би то Црњански рекао: “случаја комедијанта”.
Највише простора Симовић посвећује Другом светском рату и ономе што су касније, употребом “ћораве кутије”, партизани назвали револуцијом.
Историју Ужица аутор завршава оног тренутка када (срећом привремено) Ужице престане да постоји као Ужице, и када се на прилазима граду појаве нове табле са натписима “Титово Ужице”. Ужице ипак наставља да живи, притиснуто бронзаном чизмом војника цара Фрање на којој се још налазило блато са церских пашњака. Да ли је то поново “случај комедијант” умешао своје прсте у судбину овог града?
Језик којим се Симовић служи јесте изворни “ужички језик”, а излагање је помало успорено бројним атрибутима, синонимима и речима које се прозодијски уклапају у такав ритам. Право је уживање читати католог занатлија турског Ужица: папуџије, сарачи, кројачи, бравари, бакали, старетинари, сабљари, касапи, неxари, златари, хећими… Није другачије ни када набраја топониме ужичке: Слануша, Теразије, Пашиновац, Кадинац, Татинац, Међај, Трешњица, Мегдан, Гостиница, Каран… или лична имена: Вук, Нинко, Милош, Дамјан, Брајан, Пирија… или Росуљаши, Коштичани…
Не заборавља ни, вероватно дубоко у сопствено сећање урезане, слике Ужица свога детињства: Шиптаре који секу дрва миришући на лој и лук, или готово ритуално кување пекмеза. Пекмезу посвећује читаво једно поглавље, до детаља описујући како су се шљиве трноваче, пожегаче или маџарке, за један дан претварале у пуне тегле по врху посуте циметом и повезане платном. Попут тог трактата о пекмезу, можемо да прочитамо и “Мали кухињски речник” , у коме су одреднице називи сада већ готово заборављених предмета: аван, балон, воденица за кафу, ђевђир, модлице…
“Ужице са вранама” тако прераста и роман и хронику једног града и постаје етнографски спис о људима и временима у којима су ти људи живели.
Хроника – роман, или роман – хроника, “Ужице са вранама” је дело какво је могао да напише само писац душом Ужичанин и дело у коме ће до краја моћи да ужива читалац коме су историја и народна традиција на срцу, где год да се налази.
Оставите одговор