Knjigom „Užice sa vranama“, pesnik i dramski pisac Ljubomir Simović predstavio se u novom svetlu – kao pisac hronike jednog grada „koja je povremeno roman, ili romana koji je povremeno hronika“.

Svoju hroniku Užica, istorijsku priču u romanu, Simović počinje opisivanjem najstarijih tragova u pećinama oko grada: „Najdalja tačka do koje su arheolozi … dospeli na ovom terenu nalazi se u pećini u Potpeću, u kojoj su otkriveni ostaci kostiju nekoliko pećinskih medveda.“ Interesuje ga trenutak kada su te kosti imale meso i da li ih je možda oglodao neki paleolitski lovac.

Zatim, Simović traga za najstarijim pomenima grada, istražujući razna dokumenta. Gotovo anegdotski zvuči priča o „nekom Sklavku iz Užica“ koji je ostao upamćen u ondašnjem Dubrovniku po svojoj nestašnoj ženi. Iz tog vremena češći su pomeni mesta iz okoline grada (gradnja Bele crkve karanske i oslikavanje Trojeručice) nego samog Užica. O tami koja obavija Užice onog vremena, Simović piše: „Ponekad se čini da je ono ukleto i prazno mesto, u kome sve što u njega dospe nestaje zauvek i bez traga.“

Nisu Užice i njegova okolina isključivo pozorje u romanu. Pratiće Simović i užičku vojsku na bojištima, gde god bi se ona tokom smutnih vremena zaticala, braneći i oslobađajući otadžbinu: na Javoru, Slivnici, Bregalnici, Ceru, albanskim gudurama, Krfu, Kajmakčalanu, Kadinjači, Bosni… Videće tako jedne kišovite ranojesenje noći Ka und Ka soldata Josipa Broza kako beži ka Drini, noseći na svojim čizmama blato raskvašene i napaćene srpske zemlje. To blato, mnogo kasnije, pojaviće se, sasušeno, nasred užičkog gradskog trga…

Kako se hronika i roman prepliću, tako je svaka istorijska priča začinjena i pričom o čoveku koga točak istorije neumoljivo gazi. Mihailo Milovanović, nesuđeni kamenorezac iz Gostinice, posle studija slikarstva po Evropi, Prvi svetski rat provodi kao ratni slikar, sa vojskom, u predasima zabavljajući vojnike svojim pesmama uz gusle. U narednom ratu, postaje žrtva svog nemačkog obrazovanja, partizanske revolucije i, kako bi to Crnjanski rekao: „slučaja komedijanta“.

Najviše prostora Simović posvećuje Drugom svetskom ratu i onome što su kasnije, upotrebom „ćorave kutije“, partizani nazvali revolucijom.

Istoriju Užica autor završava onog trenutka kada (srećom privremeno) Užice prestane da postoji kao Užice, i kada se na prilazima gradu pojave nove table sa natpisima „Titovo Užice“. Užice ipak nastavlja da živi, pritisnuto bronzanom čizmom vojnika cara Franje na kojoj se još nalazilo blato sa cerskih pašnjaka. Da li je to ponovo „slučaj komedijant“ umešao svoje prste u sudbinu ovog grada?

Jezik kojim se Simović služi jeste izvorni „užički jezik“, a izlaganje je pomalo usporeno brojnim atributima, sinonimima i rečima koje se prozodijski uklapaju u takav ritam. Pravo je uživanje čitati katolog zanatlija turskog Užica: papudžije, sarači, krojači, bravari, bakali, staretinari, sabljari, kasapi, nexari, zlatari, hećimi… Nije drugačije ni kada nabraja toponime užičke: Slanuša, Terazije, Pašinovac, Kadinac, Tatinac, Međaj, Trešnjica, Megdan, Gostinica, Karan… ili lična imena: Vuk, Ninko, Miloš, Damjan, Brajan, Pirija… ili Rosuljaši, Koštičani…

Ne zaboravlja ni, verovatno duboko u sopstveno sećanje urezane, slike Užica svoga detinjstva: Šiptare koji seku drva mirišući na loj i luk, ili gotovo ritualno kuvanje pekmeza. Pekmezu posvećuje čitavo jedno poglavlje, do detalja opisujući kako su se šljive trnovače, požegače ili madžarke, za jedan dan pretvarale u pune tegle po vrhu posute cimetom i povezane platnom. Poput tog traktata o pekmezu, možemo da pročitamo i „Mali kuhinjski rečnik“ , u kome su odrednice nazivi sada već gotovo zaboravljenih predmeta: avan, balon, vodenica za kafu, đevđir, modlice…

„Užice sa vranama“ tako prerasta i roman i hroniku jednog grada i postaje etnografski spis o ljudima i vremenima u kojima su ti ljudi živeli.

Hronika – roman, ili roman – hronika, „Užice sa vranama“ je delo kakvo je mogao da napiše samo pisac dušom Užičanin i delo u kome će do kraja moći da uživa čitalac kome su istorija i narodna tradicija na srcu, gde god da se nalazi.