Пише: Марина Гламочак
Европска унија (ЕУ) поседује политичке и финансијске инструменте да утиче на енергетске стратегије изван својих граница, а њено спољно управљање се остварује преко Енергетске заједнице (ЕЗ). Овај јединствени инструмент, који се сматра стубом спољне енергетске политике Европске уније, доприноси њеној енергетској безбедности. Какво је место земаља Западног Балкана на енергетској сцени Европске уније?

Суседне државе и интегрисано енергетско тржиште
Да би се супротставила стратегији Русије на сопственој периферији, Европска унија је 2006. године успоставила Енергетску заједницу која има за циљ да припреми, у области енергетике, будући улазак у Унију суседних земаља. Чланице Европске заједнице су Европска унија, Албанија, Босна и Херцеговина, Северна Македонија, Црна Гора, Србија, Косово, Молдавија (2010), Украјина (2011) и Грузија (2017). Статус посматрача имају Јерменија, Норвешка и Турска. На тај начин, Европска унија је развила стратегију за интеграцију ових земаља у заједничку институционалну структуру, у оквиру које може да остварује своје енергетске интересе у датом окружењу обавезујућих правила које је сама диктирала.
Да би се повећала сигурност европског снабдевања, идеја водиља „Уговора о оснивању Енергетске заједнице“ је успостављање трансевропских енергетских мрежа (у секторима електричне енергије, природног гаса, нафте и обновљивих извора енергије) које би у почетку биле регионалне, са постепеном интеграцијом у заједничка енергетска тржишта.
У оквиру Енергетске заједнице уговорне стране су посвећене поштовању европских стандарда: либерализацији енергетског тржишта, примени законских мера, стварању повољних услова за нова улагања у енергетику, успостављању регионалног тржишта електричне енергије и гаса и њиховом повезивању са тржиштем Европске уније.

Све ове мере морају повећати сигурност европског снабдевања кроз интегрисано енергетско тржиште и ојачати његове институционалне и административне капацитете. Да би се то постигло, Европска комисија, између осталог, нуди инвестиције (грантови, кредити, приступ одређеним програмима ЕУ) и техничку помоћ уговорним странама.
Тиме Енергетска заједница наставља европску перспективу за земље Западног Балкана, јер упркос обећањима, даље европско проширење није на дневном реду.
Балкан на раскрсници енергетских коридора
Од открића огромних налазишта природног гаса у водама Каспијског мора 1997. године, Југоисточна Европа се нашла на раскрсници енергетских коридора, а њен стратешки положај на путу ка залихама неопходним за Западну Европу наставља да јача. Овај значај расте с обзиром на искључење руског гаса (крај августа 2022. године), затим саботажу на гасоводима Северни ток 1 и 2 (септембар 2022).
Регион Балкана, последња транзитна фаза пред крајњим потрошачем, Европском унијом, заузима стратешку позицију на путу ка неопходним залихама Европе из два разлога. С једне стране, европска сигурност гаса се делимично заснива на Трансјадранском гасоводу (TAP), затим LNG (за складиштење и дистибуцију гаса у течном стању), укључујући LNG Крк у Хрватској. С друге стране, један од ретких руских гасовода ка Европи још увек ради (Турски ток).
Подсетимо, у геополитичком оквиру Европске уније, јужноевропски коридор настоји да заобиђе руску територију и утицај, а састоји се од неколико гасовода са изворишта гаса Сах Дениз у Каспијском мору (Азербејџан):
– Прелазак гаса преко Грузије и Турске врши се посредством гасовода Кавказ-Југ ( SCP) и Трансанатолијског гасовода (TANAP) који се завршава на турско-грчкој граници,
– Трансјадрански гасовод (TAP) повезује грчко-турску границу са јужном Италијом, а пролази кроз Албанију.
Дакле, гасовод Кавказ-Југ (SCP), Трансанатолијски гасовода (TANAP) и Трансјадрански гасовод (TAP) формирају европски Јужни гасни коридор.
Да балканске земље не би биле само транзитне земље за гас, требало би обезбедити гасне везе са Трансјадранским гасоводом. Ради се пре свега о томе да се изгради Јонско-јадрански гасовод (IAP) који би повезао земље са излазом на Јадранско море (Албанија, Црна Гора, Босна и Херцеговина и Хрватска) и да се он укључи на Трансјадрански гасовод (TAP).
На тај начин Јонско-јадрански гасовод (IAP) биће саставни део Балканског гасног прстена (Vestern Balkan Gas Ring) преко кога би земље региона могле бити међусобно повезане. Бушењем на Јадрану и изградњом LNG терминала у Крку (Хрватска), Валони (Албанија) и Бару (Црна Гора), Јонско-јадрански гасовод (IAP) би такође могао да добија гас из ових додатних извора за снабдевање Европе.
Грчко-бугарска интерконекција (IGB) повезује Бугарску са Трансјадранским гасоводом (TAP) и грчким гасним терминалом Александропулос, који се снабдева испорукама LNG-a из Алжира, Катара и Сједињених Америчких Држава.
Европска унија и Трансбалкански коридор
Са климатским променама и енергетском транзицијом, електрична енергија улази у велику енергетску дебату. Немајући скоро никакву конкуренцију Европска унија гради својеврстан монопол на тржишту електричне енергије.
У циљу артикулисања енергетских политика, Европска комисија је извршила интеграцију унутрашњег тржишта електричне енергије у које су укључене балканске земље. Електрични подморски кабал између Црне Горе и Италије био је први реализован пројекат. У циљу усклађивања са тржиштем струје у Европској унији земље Западног Балкана морају да:
- обнове своје националне производне капацитете,
- -да овај капацитет прошире обновљивим изворима енергије, тј. „озелењавањем“ енергетског сектора у региону, примарно обележеног употребом угља,
- да обезбеде конекције високонапонске струје.
Тачније речено, националне и прекограничне високонапонске везе неопходне су, с једне стране, да би се задовољиле веће националне потребе за производњом електричне енергије, а с друге стране, да би се уравнотежила флуктуација у производњи обновљивих извора енергије и отворила могућност извоза електричне енергије у Европску унију.
Два важна корака, од суштинског значаја за повезивање електроенергетских мрежа региона са мрежама Европске уније омогућиће повећање прекограничних капацитета између балканских земаља и извоз електричне енергије у Европску унију.
Први корак се састоји од стварања стратешких веза:
– поново повезати линије бивших југословенских република,
– повезати Црну Гору са Албанијом (већ повезана са Косовом),
– успоставити везе између Северне Македоније и Бугарске, Косова и Грчке.
Друга фаза ће у потпуности повезати тржишта источне и западне Европе кроз изградњу Трансбалканског коридора (напонски преносни систем 400 kV). Коридор обухвата две земље чланице ЕУ (Румунија и Италија) и три уговорне стране Енергетске заједнице (Србија, Босна и Херцеговина и Црна Гора). Због чињенице да је црногорски електроенергетски систем већ повезан подводним каблом са Италијом, неопходно је интегрисати црногорски систем у електроенергетски систем Југоисточне Европе (Албанија, Грчка, Северна Македонија), с једне стране, а са друге стране ојачати везе са два погранична система (српски и босански).
Подсетимо да подводни кабал, пројектован да Црна Гора постане чвориште у области електричне енергије, повезује електроенергетске системе Италије, Црне Горе, затим Србије, Босне и Херцеговине, и то на линијама старих термоелектрана на угаљ!
У циљу повећања осталих токова електричне енергије у земље Европске уније, Трансбалкански коридор обухвата пројекте двоструких (DV 2×400 kV) 400 киловолтних (kV) интерконективних водова између Србије и Румуније, затим далековода између српских трафостаница (ТС Крагујевац 2 – ТС Краљево 3), затим подизање напонског нивоа преносне мреже Западне Србије (ТС Обреновац и ТС Бајина Башта, реконструкција постојећих ТС Обреновац и ТС Бајина Башта) и изградњу двосистемске интерконекције (DV 2×400 kV) која би боље повезала Србију и Црну Гору и омогућила повезивање и Босне и Херцеговине са Црном гором.
Наведено повезивање електричних система омогућиће Италији да увезе 3095 MV тако што ће Румунија извозити 1200 MV, Србија 250 MV, Босна и Херцеговина 500 MV и Црна Гора 120 MV.
Закључак
Да би обезбедила сопствену енергетску безбедност, посебно у погледу диверзификације и безбедности транспортних рута, Европска унија је интегрисала регион Балкана у процес у настајању, а то је заједничка енергетска европска политика.
Другачије речено и у контексту енергије – иако процес интеграције земаља Западног Балкана у Европску унију стоји у месту већ пуне две деценије – ове земље су већ саставни део Европске уније.
О аутору

Марина Гламочак рођена је у Ужицу, где је завршила основну и средњу школу, а дипломирала на Филозофском факултету – одсек социологија у Београду.
Магистрирала је и докторирала на париској Високој школи за студије друштвених наука (EHESS). Тема магистарског рада анализира политички и национални корпус хрватске и српске политичке емиграције после Другог светског рата, о чему је објавила књигу „Концепције Велике Хрватске и Велике Србије у политичкој емиграцији“ (КПЗ, Ужице, 1997). Докторску тезу објавила је у Паризу под насловом “Југословенска ратна транзиција“ (La transition guerrière yougoslave, L’Harmattan, Paris, 2000).
Марина Гламочак живи и ради у Паризу, консултант је и истраживач за стратешке, политичке и економске анализе у области енергетике. Сарађује са више истраживачких института, води студијске пројекте и спроводи социолошка истраживања.
Ауторка је неколико запажених књига и више чланака у области енергетике, међу којима су „Европска енергетска несигурност – стратешко питање на Балкану“, (Technip, Париз, 2023) и „Енергетски изазов на Балкану. Руска стратегија и европска безбедност“, (Technip, Париз, 2013).
Њена новија аналитичка интересовања фокусирана су на енергетску стратегију, као и на друштвену динамику која се суочава са енергетском транзицијом. Прати и објављује чланке о енергетској ситуацији у Европској унији, са посебним акцентом на место, улогу и перспективе Србије и држава Западног Балкана у европском електроенергетском систему.

Оставите одговор