Песникова неостварена љубав

Михаило Ћуповић (1934-2004), рођен у Мокрој Гори, живео и радио у Чајетини, тамо где „пуца зора изнад Златибора“, писао поезију за децу и одрасле, монодраме и позоришне комаде.

За живота био је омиљен на свом Златибору и често проглашаван највећим завичајним песником. Волео је људе, децу највише, њима је посветио највише песама. Писао је о љубави, својим сељацима и људима, о свом завичају.

Али, мало ко зна да је Михаило Ћуповић аутор познате песме „Златиборе, питај Тару“ у извођењу Слободана Мулине, који је и аутор музике, која се тако често пева у народу, а још мање је познато да је то, заправо, једна дирљива прича о неоствареној песниковој љубави из младости. Овакве песме се најчешће памте једино по певачима који је изводе. („Златиборе, питај Тару, да ли памти љубав стару?“).

Песници су велики емотивци, лако се заљубе и та љубав се увек преточи у стихове.

У породици Ковиљке и Ђорђа Крсмановића било је пет кћери, све наочите, вредне и лепе. По неписаном правилу тада је било одређено и да се удају по реду. Две најстарије су већ биле удате, једна у Мокру Гору, друга у Заовине. До удаје најмлађе од њих, Милице, морало се још чекати, јер две сестре су још биле испред ње.

Љубав је, међутим, непредвидива, она нема ни реда ни правила. У Милицу се изненада загледао један наочит момак из мокрогорског засеока Кршање. Био је то Михаило Ћуповић, који је већ тада био опчињен још једном љубављу – поезијом. Све чешће је почео навраћати код своје родбине која је живела у Миличином комшилуку.

Ужице - панорама

А она, лепа и враголаста, бистра и сналажљива, увек је налазила разлог да сврати код својих комшија. То у селу није могло остати непримећено. Сакрити љубав и ватру – то још никоме није успело. („Ја и драга са планине двије, волели се ко што нико није…“).

Да се нешто необично догађа, најпре је приметила Миличина сестра која је била на реду за удају. Постала је с правом забринута да њена заљубљена сестра не побегне са својим изабраником, јер јој удају пре времена не би дозволили, па је одлучила да родитељима ода сестрину тајну љубав.

Отац се наљутио на своју мезимицу, па је предузео све мере предострожности. За Милицу је најтежа била очева одлука да је привремено „склоне“ како би заборавила на Михаила. Одвели су је код тетке у Заовине. Тамо је провела неколико месеци.

Била је довољно удаљена да се са својом љубављу више није могла виђати. У то време није било никаквих савремених комуникација, није било ни мобилних телефона. Дуго су туговали и патили једно за другим. У младом песнику већ тада су оживљавали дирљиви стихови песме која се полако рађала.

Онда је стигао позив који је Михаила одвео на двогодишње служење војног рока. У међувремену, Милица је упознала момка из Вишеградске Бање, који је често долазио код родбине у Заовине. Дошао је ред и на Миличину удају. („Сетном песмом из плаве даљине, удаде се преко реке Дрине“).

Песник је у свом срцу и песми сачувао своју неостварену љубав.

Милице и Михаила одавно више нема. Почивају на раздвојеним гробљима, баш као што су и читавог живота били раздвојени. А песма остаје вечна, као и права љубав. („Не враћа се љубав стара“ – одговара планина Тара кршном Златибору).

Обрад Додић / ББ глас

Таратурс крстарење Перућац - Вишеград - Перућац

Поделите:

Места:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *