Mihailo Ćupović (1934-2004), rođen u Mokroj Gori, živeo i radio u Čajetini, tamo gde „puca zora iznad Zlatibora“, pisao poeziju za decu i odrasle, monodrame i pozorišne komade.
Za života bio je omiljen na svom Zlatiboru i često proglašavan najvećim zavičajnim pesnikom. Voleo je ljude, decu najviše, njima je posvetio najviše pesama. Pisao je o ljubavi, svojim seljacima i ljudima, o svom zavičaju.
Ali, malo ko zna da je Mihailo Ćupović autor poznate pesme „Zlatibore, pitaj Taru“ u izvođenju Slobodana Muline, koji je i autor muzike, koja se tako često peva u narodu, a još manje je poznato da je to, zapravo, jedna dirljiva priča o neostvarenoj pesnikovoj ljubavi iz mladosti. Ovakve pesme se najčešće pamte jedino po pevačima koji je izvode. („Zlatibore, pitaj Taru, da li pamti ljubav staru?“).
Pesnici su veliki emotivci, lako se zaljube i ta ljubav se uvek pretoči u stihove.
U porodici Koviljke i Đorđa Krsmanovića bilo je pet kćeri, sve naočite, vredne i lepe. Po nepisanom pravilu tada je bilo određeno i da se udaju po redu. Dve najstarije su već bile udate, jedna u Mokru Goru, druga u Zaovine. Do udaje najmlađe od njih, Milice, moralo se još čekati, jer dve sestre su još bile ispred nje.
Ljubav je, međutim, nepredvidiva, ona nema ni reda ni pravila. U Milicu se iznenada zagledao jedan naočit momak iz mokrogorskog zaseoka Kršanje. Bio je to Mihailo Ćupović, koji je već tada bio opčinjen još jednom ljubavlju – poezijom. Sve češće je počeo navraćati kod svoje rodbine koja je živela u Miličinom komšiluku.
A ona, lepa i vragolasta, bistra i snalažljiva, uvek je nalazila razlog da svrati kod svojih komšija. To u selu nije moglo ostati neprimećeno. Sakriti ljubav i vatru – to još nikome nije uspelo. („Ja i draga sa planine dvije, voleli se ko što niko nije…“).
Da se nešto neobično događa, najpre je primetila Miličina sestra koja je bila na redu za udaju. Postala je s pravom zabrinuta da njena zaljubljena sestra ne pobegne sa svojim izabranikom, jer joj udaju pre vremena ne bi dozvolili, pa je odlučila da roditeljima oda sestrinu tajnu ljubav.
Otac se naljutio na svoju mezimicu, pa je preduzeo sve mere predostrožnosti. Za Milicu je najteža bila očeva odluka da je privremeno „sklone“ kako bi zaboravila na Mihaila. Odveli su je kod tetke u Zaovine. Tamo je provela nekoliko meseci.
Bila je dovoljno udaljena da se sa svojom ljubavlju više nije mogla viđati. U to vreme nije bilo nikakvih savremenih komunikacija, nije bilo ni mobilnih telefona. Dugo su tugovali i patili jedno za drugim. U mladom pesniku već tada su oživljavali dirljivi stihovi pesme koja se polako rađala.
Onda je stigao poziv koji je Mihaila odveo na dvogodišnje služenje vojnog roka. U međuvremenu, Milica je upoznala momka iz Višegradske Banje, koji je često dolazio kod rodbine u Zaovine. Došao je red i na Miličinu udaju. („Setnom pesmom iz plave daljine, udade se preko reke Drine“).
Pesnik je u svom srcu i pesmi sačuvao svoju neostvarenu ljubav.
Milice i Mihaila odavno više nema. Počivaju na razdvojenim grobljima, baš kao što su i čitavog života bili razdvojeni. A pesma ostaje večna, kao i prava ljubav. („Ne vraća se ljubav stara“ – odgovara planina Tara kršnom Zlatiboru).
Obrad Dodić / BB glas
Ostavite odgovor