Одужити се свом граду један је од најплеменитијих гестова које уметник може да учини. То није само чин захвалности, већ и потреба да се сачува оно што нас је обликовало. Када писац и фотограф одлуче да свом завичају поклоне део свог стваралаштва, они заправо дарују трајање: речи и слике које надживљавају време.
Александар Лале Милосављевић и Радован Баја Вујовић изабрали су својевремено да речју и фотографијом, причом и визуелном поезијом, оживе свој град. Писац је створио лирски текст, нежну али јасну мапу емоција која враћа дух града онаквог какав је био и какав је у његовој савремености. Фотограф, пак, хвата тренутке светла и сенке, поглед са Старог града, Ђетињу, фасаде преживелих и нових здања – можда баш нашу улицу и зграду – слике који нас подсећају да је дом више осећај него адреса. Њихово заједничко дело претвара град у причу – најпре у књигу, опипљиву, која се листа лагано, доживљено.
/ Uzice.net
Али времена се мењају, а с њима и начин на који делимо приче. Када је дошао интернет, њихова потреба да сачувају и поделе своје утиске са широм публиком добила је нову форму. Тако је настала прва дигитална монографија Ужица, објављена – где, него на порталу Ужице.нет. Иста емоција, исти поглед, али нови медиј. Она више није ограничена на корице, папир и полице библиотеке. Постала је доступна свима који желе да разумеју један град или да се присете свог. Постала је доказ да се захвалност може изразити и традиционално и савремено, а да суштина остаје иста.
У том преласку из књиге у дигиталну форму крије се тиха носталгија: присећање на време када се уметност преносила полако, стрпљиво, из руку у руке. Данас путује брже, далеко даље, али још увек носи исти драги пртљаг љубави према завичају.
Двојица аутора се и на овај нови начин одужују свом граду пуног срца и чине то у новој форми. Управо у тој размени, у том мосту између сећања и технологије, рађа се најлепши начин да се одужимо месту које нас је обликовало.
Погледајте прву дигиталну презентацију Ужица постављену на Интернет 1997. године. Заснована је на штампаној фотомонографији Ужица чији су аутори Александар Лале Милосављевић текстом и Радован Баја Вујовић фотографијама. Дигиталну верзију урадили су Предраг Супуровић (рачунарско-графичка обрада), Драган Виријевић (музичка обрада), уредник је Раденко Мутавџић, а за музичку тему узета је композиција „Све моје јесени су тужне“ Жарка Петровића.
Оставите одговор