Право је систем норми, писаних и институционализованих, које одређују шта је дозвољено, а шта забрањено у неком друштву. Правда јесте апстрактан идеал — тежња ка једнакости, поштењу и моралном балансу. У решавању спорова право би требало да служи правди, али се у пракси не поклапају увек. Овде разматрамо какво је место адвокатуре између права и правде.
Решавање спорова
У идеалном друштву право би требало да буде одраз правде. Закони треба да буду писани тако да штите основна људска права, да промовишу једнакост и обезбеђују правичне исходе за све грађане и друге субјекте. Међутим, у стварности то није увек случај. Право је често круто, формално, понекад и неправедно ако се тумачи механички.
Адвокатура има задатак да уочи те неправилности и да их изнесе пред суд, да осветли оно што се не види на папиру, да укаже на људску страну закона. На тај начин, адвокатура коригује слепо спровођење закона и уноси дух правде у правни систем.
У реалности спорови су неизбежан део људског живота. Где год постоји интеракција међу људима – било у породици, на послу, у школи, у пословним односима или међу државама – постоји и могућност сукоба интереса, неспоразума или различитог тумачења чињеница. Разумевање узрока сукоба и проналажење конструктивних начина за њихово решавање кључно је за очување стабилности, сарадње и развоја друштва. Улога и задатак адвокатуре је да пружа свеобухватну правну помоћ у решавању спорова, било да је реч о судским или вансудским поступцима (преговарање, посредовање и арбитража).
Решавање спорова за адвокатуру заправо значи тражење правде унутар оквира права. Адвокат стоји између законских норми (права) и онога што клијент осећа да је исправно (правда). Његова улога није само да познаје закон, већ да га тумачи, да га примени на конкретан случај, и да се бори да кроз закон оствари оно што је праведно за његовог клијента.
Независност адвокатуре је кључна. Без ње, адвокат не би могао да се бори ни за право, ни за правду. Независност је основ да адвокатура буде бранилац слободе, достојанства и поштења.
Место адвокатуре је између права и правде, али не као компромис, већ као мост и жива спона. Она не прихвата слепо ни једно ни друго, већ их повезује, усмерава и балансира у корист човека. Адвокат је чувар права, али још више — борац за правду у оквирима права.
Изазови адвокатуре
Ево неколико кључних изазова са којима се адвокати суочавају када се истински боре за правду.
1. Сукоб права и правде
Није сваки закон праведан. Адвокати се неретко нађу у ситуацији да постоји закон који формално важи, али његова примена у конкретном случају води до очигледне неправде. У тим ситуацијама, адвокат мора да тражи креативна правна решења, тумачења и аргументацију која ће показати да дух закона није испуњен његовим слепим спровођењем.
2. Независност правосуђа и политички притисци
У многим системима, нарочито онима у транзицији, правосуђе није потпуно независно. Адвокати који се залажу за правду често се суочавају са неформалним притисцима, невољношћу судова да се супротставе „моћнијој страни“ или чак директним претњама. Борити се за правду у таквом окружењу значи бити и храбар и истрајан.
3. Јавни притисак и медијска слика
Када заступаш непопуларног клијента или уђеш у случај који је медијски сензационализован, јавност може унапред донети суд. У таквом амбијенту, адвокат мора да одвоји емоције од права и да се држи принципа – да сви имају право на одбрану, без обзира на то шта јавност мисли.
4. Неравноправност страна у поступку
У пракси, често постоји велика разлика у ресурсима – кад појединац стане наспрам институције, корпорације или државе. Адвокат који заступа „слабију страну“ мора да уложи много више труда, енергије и знања да би дошао до једнаких шанси и да би правда уопште била достижна.
5. Етика и лична дилема
Нису сви случајеви црно-бели. Понекад се адвокат суочава са унутрашњим питањима: да ли је морално бранити неког за кога има личних сумњи? Где је граница између професионалне дужности и личне савести? Борба за правду често подразумева балансирање између професионалних обавеза и људске етике.
6. Неефикасност система
Спори судски поступци, бирократија, одлагања рочишта, и мањак судског капацитета често отежавају и најосновнију борбу за истину. Правда која се чека предуго често престаје да буде правда. Адвокати у таквим околностима морају да буду упорни и да не одустану, и кад све делује обесхрабрујуће.
У борби за правду је величина професије
У борби за правду некада је потребна озбиљна истрага, ангажовање вештака, превођење докумената… Клијент то не може увек да приушти. Тада адвокат мора да процени: да ли ће наставити борбу чак и када за то нема одговарајућу материјалну компензацију? Ту се јавља питање адвокатске мисије – да ли је он само пружалац услуге или и бранилац темељног друштвеног добра.
Није сваки закон праведан, нити је свака пресуда одраз истине. Правосуђе у многим земљама, посебно у онима у развоју, суочено је са притисцима. Политичким, економским, медијским. Није реткост да судови, чак и када су спремни да саслушају, нису спремни да одлуче у корист истине – уколико то иде против интереса „јаче стране“. Тада се адвокат налази сам, суочен са системом који му често није савезник.
Борба за правду је за адвоката често тешка, али у тој борби лежи и величина професије. Адвокат који се не задовољава оним што пише у закону, већ тражи оно што је поштено, праведно и људско, јесте онај који чини разлику – и за клијента, и за друштво.
Један од највећих изазова савремене адвокатуре није закон – већ ћутање. Ћутање система, ћутање институција, ћутање колега, ћутање друштва. Када клијент нема новца да плати, када нема подршку јавности, када нема никога ко би стао иза њега – адвокат остаје последњи стуб.
Неко мора да верује да је истина важна, и када је скупа. Неко мора да брани човека, а не само параграфе. Неко мора да каже судији: „Закон каже једно, али правда говори друго.“ И неко мора да остане усправан, чак и кад се сви други сагну.
Оставите одговор