Представљамо “Blues Brothers”, гитарски дуо из нашег лепог града – Ужица. Како смо под тим именом почели да наступамо пре неколико месеци, врло је могуће да нисте чули за нас. Али ако Вам помену “Нено и Граде“ прва асоцијација ће Вам дефинитивно бити гитара.
Данас, кажу, “има пуно музичара“ – и у праву су: “бендови” се такмиче ко ће више хиљада евра дати за инструмент или комад опреме, очигледно убеђени да је то оно што чини разлику међу њима. Ипак, комад опреме те намене још, нажалост, није измишљен: Моцарт је давно рекао да су осећања модулисана у звуке музика и то се није променило вековима.
Два различита пута, колико могу бити
Пре тридесет и кусур година смо почели професионално да се бавимо музиком, свако одлазећи својим путем.
Ненад је већину свог свирачког века провео у тамбурашким ансамблима: његов отац (а мој ујак – ми заиста јесмо браћа) је био познати ужички тамбураш и изгледало је некако логично да се и Нено укључи у те воде. Њему је било свеједно: Ненад свира гитару зато што ВОЛИ ТО ДА РАДИ – и данас, три деценије касније, глас уме да му задрхти у песми коју је отпевао хиљадама пута…
Ја сам уз помоћ неке луде среће већ 1991. године отишао из овог града са првим шоу-бендом у мом животу. Иронично, звао се “Рокфелер”, као и један од локалних рок бендова. Био сам фасциниран камионом опреме, камионом за бину, плесачицама и певачицама: то је била врло, врло озбиљна фирма која је зарађивала енормне своте новца, али уговор који сам морао да потпишем ми је гарантовао један слободан дан седмично! То није проблем ако свирате у Ивањици, али покушајте да обиђете породицу ако сте, на пример, у Зрењанину или на Копаонику?
Десет година. Десет година нисам био у свом граду: свадбу ми је прва честитала Лепа Лукић; када ми се ћерка родила власник “Маина” у Будви ме је довезао да је видим и вратио ме на вечерњу свирку; када је славила први рођендан стигао сам у 11 сати ујутру из Приједора, опет одлазећи већ сутрадан.
Лепо је живети пар месеци на Светом Стефану или у Милочеру, заиста. Али…
Само мало стила
А онда смо одлучили да покушамо да попунимо ту рупу која буквално ЗЈАПИ у музичкој сцени нашег града. Има пуно, пуно оркестара, сваки од њих има и “скраћене варијанте” од два–три члана, а по потреби могу себе да назову и “акустиком”. Додуше, могу и ја да се назовем космонаутом, ко ми брани?
Оно што нашем граду тако очајно треба је мало, само мало СТИЛА. Као што фали и тамбурашки оркестар без бубњева, као што фали оркестар за весеља који звучи бар за мрву другачије и не свира истих 30 песама.
Гитара је предиван инструмент и има своје место у свакој, буквално, врсти музике. Људима је на нашим наступима смешно када спојимо “Sweet child o’mine”, “Алај ми је вечерас по вољи”, Балашевића и неки џез стандард, иако не схватам зашто? Музика је музика, на сваком инструменту можете да свирате све. Под условом да умете, наравно. А ако не умете, научићете колико вам треба за оркестар за весеља врло брзо, верујте ми.
Оно што ми негујемо је дијаметрално супротно од онога што се од “музике” данас очекује: Стоја, Прија, Шабана и осталих имате свугде и ви ту не можете да измисите врућу воду: три акорда, туц-туц и бас који помера желудац. Океј, постоје људи који то воле.
Али постоје и људи који СЛУШАЈУ музику, без обзира на врсту, људи који нису за довикивање са конобаром и који нису изашли да “тверкују”, како девојчице данас називају покрете које је измислила Стејси Лордс или слична звезда.
Људи који воле кабаре: да буду део вечери, да им се не иде кући на крају. За такве људе је створен овај дуо. После 30 и кусур година на бини смешно је питати: “Шта свирате”. Свирали смо свадбу у петак, а књижевно вече у суботу, ето…
Један поглед по локалу пре свирке прећутно одлучује репертоар: некада се деси да читаву ноћ пресвирамо народњаке, а некад је хит вечери “Proud Mary” – између ставите шта год Вам се свиђа, велике су шансе да и то знамо.
Стварамо лепа сећања
Ауторске песме које полако радимо биће само подсетник на лепе каријере, не снимамо их да би били “познати”. Јер већ јесмо: онај ко чује да у неком локалу свира Нено или Граде већ зна због чега иде тамо. Желимо да “Blues Brothers” добије такву репутацију.
Наш мото је: “Дођите да заједно стварамо лепа сећања”, а срца нам још куцају у јагодицама прстију. То не може да се купи.
Запамтите “Blues Brothers” : свега лепог у животу ћете се сетити после прве одслушане песме.
Оставите одговор