Prve informacije o električnoj energiji stigle su u Srbiju putem štampe osamdesetih godina 19. veka. Iz Švajcarske i Francuske dopirale su vesti da se na planinskim vodama grade male centrale za osvetljenje naselja i rad mašina u radionicama.
Prvo predavanje u Srbiji, o električnoj energiji, održao je profesor Đorđe Stanojević, 17. oktobra 1890. To je bilo vreme polemike – Kako osvetliti Beograd?
Prva primena električne energije u Srbiji
Pretpostavlja se da je prva sijalica u Beogradu zasijala 1880. godine u kafani „Hamburg“, vlasništvo Pera Jovanovića, rodom iz Šapca.
U Vojno-tehničkom zavodu u Kragujevcu, u avgustu 1884, zasijala je prva sijalica. To je bilo delo Todora Toše Seleškovića.
Pretpostavlja se da je u fabrici braće Minh, koja je radila u Paraćinu (1881-1904) uvedena električna rasveta 1889. godine.
Prestonica Srbije Beograd službeno je elektrificirana 25. septembra 1893. jednosmernom strujom. Sledeće godine proradio je električni tramvaj na liniji Terazije-Topčider.
U Šapcu je u kafani „Velika Kasina“, 1894. postojala električna rasveta. Vlasnik kafane bio je Panta Kurtović. Šabac je, 12. aprila 1899, objavio oglas za uvođenje električnog osvetljenja u varoši, ali on nije realizovan. Plan koji je bio poveren Todoru Seleškoviću 1900. nije realizovan zbog njegove smrti u februaru 1901. godine.
Ni pokušaji Niša, Požarevca, Kragujevca, da osvetle varoš, pre kraja 19. veka, nisu relizovani.
Pre Užica hidrocentralu je sagradio Matija Nenadović, na reci Gradcu u Valjevu, maja 1900. Hidrocentrala je radila po sistemu jednosmerne struje i bila je male snage -12 KW. U gradu je instalirano samo 150 sijalica od po 16 sveća i 3 lučne „Bogen“ lampe, od po 600 sveća.
Užički vizionari
Kada se nekoliko Užičana, koji su nameravali da obnove industrijsku proizvodnju tekstila, uverilo da vodena turbina može pokretati i razboje doneta je odluka da se pristupi realizaciji te namere.
Pokretači osnivanja Akcionarskog društva bili su Milan Stanić, direktor Tkačke škole i Radomir Lukić, knjigovođa Užičke građanske štedionice.
Inicijativna grupa za izgradnju fabrike formirana je 19. oktobra 1897. O svojim namerama upoznali su građane na prvom zboru 2. novembra 1897. Tada su tri najuticajnija člana grupe: Aleksa Popović, Jovan Golubović i Mališa Atanacković govorili na zboru.
Istakli su nacionalni značaj izgradnje fabrike, kao i mogućnost zapošljavanja i dobijanja profita od uloženih akcija u fabriku. Privremeni odbor koji je formiran usaglasio je mišljenja oko proizvodnog programa fabrike do 8. marta 1898. Procenili su da će im za izgradnju fabrike trebati 100.000 dinara.
Ministarstvo Narodne privrede, sasvim pravilno, procenilo je da je neophodno 300.000 dinara. Ovaj iznos trebalo je podeliti u tri kola, po 100.000 dinara i 6.000 akcija u vrednosti od po 50 dinara.
Na drugom zboru građana, 15. decembra 1897. usvojena su Pravila „Prve Užičke Akcionarske Tkačke Radionice“. Uprava je, u skladu sa zakonom o potpomaganju narodne privrede iz 1873, zatražila i dobila povlastice kraljevim ukazom, od 18. februara 1898. godine.
Kada je dobila sva potrebna dokumenta Uprava je sazvala zbor građana, 8. marta 1898. godine. Na zboru je prodato je 1.000 akcija. Sve akcije prvog kola prodate su do 19. maja 1898. godine. Na zboru akcionara, 31. maja, podnet je izveštaj o radu, usvojen budžet za period jun 1898-mart 1899. godine.
Izabran je Upravni i Nadzorni odbor u koji su ušli najaktivniji akcionari: Mališa Atanacković, Aleksa Popović, Svetozar Prljević, Toma Naumović, Lazar Jovanović, Vuk Ostojić, Jelisije Gordić, Ilija Jokanović, Jovan Golubović, Obren Blagojević, Radomir Lukić i Milan Stanić.
Ideje i dileme za izgradnju hidrocentrale na Đetinji
Pošto se uprava opredelila da se za pogonsku snagu koristi voda, u skladu sa tim trebalo je pronaći odgovarajuće zemljište uz Đetinju, gde bi se mogli izgraditi svi potrebni objekti. Ovu dilemu razrešio je profesor Đorđe Stanojević. On je predložio da se vodena snaga pretvori u električnu, koja se može preneti na bilo koje pogodno mesto: „I ne smo to, nego možete od vašeg preduzeća… ako izgradite hidrocentralu dobiti još koristi, jer možete sa elektrikom… vršiti danju radove u Tkačkoj radionici, a noću osvetljavati varoš i praviti stanove svoje“.
Akcionari su znali da je Stanojević veoma stručan. Znali su da je bio jedan od domaćina Nikoli Tesli, kada je 1892. posetio Beograd i da je objavio prvu knjigu o Teslinim izumima 1894. na srpskom jeziku. Ali, znali su i da ga je kralj Aleksandar Obrenović imenovao iz „kraljevske kvote“ za narodnog poslanika, da je zet veoma uglednog ministra i poslanika Andre Bogićevića i da mu je supruga bila dvorska dama kod kraljice Natalije. To ih je učvrstilo u uverenju da se uspostavi bliska saradnja sa profesorom Stanojevićem. U sprovodnom pismu ovlastili su Stanojevića da može za račun društva stupiti u pregovore sa fabrikama za nabavku mašina, turbina, dinamo-mašina itd.
Profesor Stanojević je u septembru 1898. otputovao u Budimpeštu i Beč, gde je tražio projektanta za izradu planova za branu od 10 metara. U Beču je stupio u kontakt sa predstavnicima firme Simens i Halske iz Berlina. Istog meseca došao je u Užice da izvesti o svom putu.
Početkom januara 1899. Upravi su dostavljena dva plana. Prvi plan je dostavio Đorđe Stanojević za branu od 10 metara, izrađen u Budimpešti. Drugi plan dostavio je inženjer Aćim Stevović, rodom iz Mokre Gore, koji je tada bio zaposlen u Nišu. Stevović je predložio branu od tri metra, takođe kod Tomića vodenice, jaz za dovod vode i zgradu hidrocentrale.
Konačna odluka da se prihvati plan Aćima Stevovića doneta je 26. marta 1899. godine. Pošto su akcionari na Skupštini usvojili izveštaj Uprave, potpisan je ugovor sa Josifom Granžanom i njegovim ortakom Gopom Ljubićem, 1. aprila 1899. Rok za završetak radova bio je 1. novembar iste godine. Ukupna cena za izgradnju objekata i brane bila je 41.000 dinara u srebru.
Poseta Užicu kralja Aleksandra Obrenovića
Užički radikali su bili u dugogodišnjem sukobu sa dinastijom Obrenovića. Sukob je počeo još 1882. kada je radikalski prvak prota Milan Đurić istakao, na slavoluku kuda je kralj Milan trebalo da prođe, parolu: „Gospodaru ovuda je put za Bosnu“. Aludirao je na tajnu kovenciju iz 1881. i na kraljevo odustajanje od nacionalne politike prema Bosni i Hercegovini. Kad je kralj za to saznao odbio je da poseti Užice.
Za sve je bilo iznenađujuća vest da će kralj Aleksandar Obrenović primiti dvanaestočlanu delegaciju Užičana koju je predvodio Aleksa Popović, poslanik Napredne stranke, bliske kralju. Smatra se da su posetu pripremili ministar vojni Dragomir Vučković i najverovatnije Đorđe Stanojević.
Užičani su molili kralja da ukine odluku Ministarstva prosvete o prestanku rada Realne gimnazije u Užicu i da položi kamen temeljac za gradnju vojne kasarne u Krčagovu. Tada je dogovoreno da kralj Aleksandar postavi i kamen temeljac za izgradnju hidrocentrale na Đetinji.
Kralj Aleksandar i kralj Milan stigli su sa svojom pratnjom u Užice 1. maja 1899.
Pred zgradom gimnazije pozdravio ih je predsednik opštine Sreten Jeftović. Za kralja Aleksandra i njegovu pratnju priređena je svečana večera, za 280 zvanica, u sali gimnazije.
Sutradan je kralj Milan, komandant vojske, položio kamen temeljac za izgradnju kasarne u Krčagovu.
Kralj Aleksandar Obrenović postavlja temelj A 3. maja 1899, kako izveštava „Trgovinski glasnik“, „u 9 časova pre podne Njegovo Veličanstvo Kralj položio je temelj električnoj Tkačkoj radionici i tom prilikom Ga je pozdravio Mališa Atanacković, predsednik akcionarskog društva… S najvećom gotovošću Gospodar se odazvao pozivu da za takovu ustanovu veže svoje ime…”
Kralj je kamen temeljac postavio mesinganim čekićem, koji je za tu priliku napravljen u Beogradu. U temelj je položena spomenica pisana na pergamentu. Tekst na spomenici nije zabeležen, ali se pretpostavlja da je identičan tekstu na spomen ploči na centrali.
Po tadašnjim običajima kamen temeljac je postavljao kum, pa je na taj način kralj kumovao hidrocentrali. Ova činjenica je doprinela da se lakše konkuriše za zajam od Klasne lutrije Srbije. Odluka da se zatraži zajam doneta je na sednici Upravnog odbora 1. juna 1899.
Posle saglasnosti skupštine akcionara, da se izgradi električna centrala, profesor Stanojević je, u aprilu 1899. godine, otišao ponovo u Peštu i Beč. Nastojao je da dobije što povoljniju cenu opreme. Sa sobom je poneo i usvojeni projekat Aćima Stevovića za branu, jaz i zgradu centrale. Pogodio je nabavku opreme za 18.800 forinti u četiri jednake rate – po 4.700 forinti. Poslednja rata trebalo je da se plati šest meseci posle puštanja u rad hidrocentale.
Užice na razmeđu dva veka
Užice je tada bilo varoš sa oko 1.000 kuća i 6.515 stanovnika. U varoši su bile opštinska, sreska i okružna vlast. Postojale su četiri obrazovne ustanove: Osnovna škola, Gimnazija realnog smera, Ženska radenička škola i Državna tkačka škola.
U Užicu su postojale mnogobrojne zanatske i trgovinske radnje, ali grad je bio gotovo bez ikakve industrije. Noću je grad osvetljavan sa 60 fenjera.
U Užice je sa Stanojevićem došao Jaroslav Jarolimek, inženjer isporučioca opreme, firme Simens i Halske. On je izvršio male korekcije projekta i obeležio trasu voda visokog napona od centrale do transformatora u varoši. U tome mu je pomagao inženjer Aćim Stevović.
Velike teškoće pričinjavao je transport opreme od Kragujevca, do Užica. U Kragujevac je roba stigla vozom, a odatle je prevožena specijalno konstruisanim volovskim kolima.
O prevozu opreme, na otvaranju Tkačke fabrike, Mališa Atanacković je rekao: da je prevoz od Kragujevca do Užica koštao preko 2.000 dinara. Celokupna oprema prevezena je tek u februaru 1900. godine.
Do juna je završena montaža u centrali, a potom se pristupilo postavljanju varoške mreže. Od centrale do varoši i u samom gradu postavljeno je između 240-300 borovih i hrastovih bandera.
Uključenjem u proizvodnju jedne turbine i jednog generatora, 2. avgusta 1900. godine puštena je u rad hidrocentala pod Gradom. Bilo je to povodom kraljevog rođendana. Tog dana u rad je pušten i deo završene varoške mreže. Ovo probno uključenje obavljeno je u nekoliko ulica i kućama koje su se u njima nalazile.
Do 11. septembra varoš je bila priključena na izgrađenu električnu mrežu. Potpuna elektrifikacija Užica završena je krajem 1900. Užička opština i Društvo zaključili su ugovor o snabdevanju električnom energijom. Ugovor je potpisan u leto 1899, a primena je počela 1. novembra 1900. godine.
Ostavite odgovor