Na poleđini zbirke kratkih priča Brod pacova zapažamo pronicljivu montažu likovnog urednika: Slobodan Simić – homo duplex. Jedan od dvojice Simića, sa smrtno ozbiljnim izrazom lica je, pretpostavljamo, psihijatar užičke Gradske bolnice. Drugi, pak, sa dijaboličnim osmejkom Bulgakovljevog gospodina Volanda, jeste poznati srpski satiričar. Oba lica sadejstvuju u istom poduhvatu. Za efektnu anatomiju morala vinovnika nacionalnog sunovrata, duet kakav se samo poželeti može.

KABADAHILUK I SLEPILO

I sve je u novoj Simićevoj knjizi u znaku srećnog dvojstva. Prvi recenzent, prof. dr Nikola Milošević, tvrdi da Simić „piše bez imalo patetike i sa lepim smislom za efektnu i književno odnegovanu reč“. Drugi opet, a reč je o uglednom univerzitetskom profesoru psihologije Žarku Trebješaninu, veli da „njegova satirična žaoka pogađa duboko, u samo jezgro našeg karaktera“.

Ako ne računa na kineski kontingent, za Simićevu literarnu dijagnozu u oskudnoj državnoj veledrogeriji nema leka. No, kako znamo da je dr Simić u književnost ušao sa knjigom aforizama simptomatičnog programskog naslova Najcrnje je crveno (1992) teško da se medikamenti naših dalekoistočnih sapatnika nalaze na pozitivnoj listi u njegovoj književnoj ordinaciji. Uostalom, poznajem čoveka, ne čita Mao Cetunga. Spava sa Domanovićem i Orvelom pod jastukom. Čak ni šangajke nikad nije obuo.

Slobodan Simić je apologet smeha koji ulazi pod kožu, proviruje iza kulisa aktuelne političke demonologije i demagogije. Sve što bi da nam se u poslednjoj deceniji ovog veka nametne kao praznik naših pobeda on vidi kao cirkus naših poraza, kabadahiluk i indukovano slepilo. Simić pripada onom soju satiričara koji u svojoj pripovedačkoj praksi ne koriste preterano veliki zalet. Ne okoliša. Predmet njegove parodičarske pažnje koji dorađuje do duhovitog apsurda često su lako prepoznatljive situacije naše nevesele svakodnevice. Naizgled zavedeno i pomereno, značenje njegovih priča nije ono što izaziva naš smeh već protivurečan kontekst iz kojega su nastale. Ispod piščeve satirične glazure prepoznajemo mutante i izgrednike, neposlušnike i uobraženike, dželate i žrtve loše režirane stvarnosti. Crnohumorna karakterologija. Godine raspleta iz pera seizmografa kolektivne svesti.

IZOPAČENA LOGIKA

U 68 stilski profinjenih i tematski raznovrsnih proznih minijatura pisac dosledno sprovodi svoj prepoznatljivi pripovedački postupak (Priče bez pouke). Alegorija, groteska, hiperbola, inverzija, ironija, deo su Simićeve ubojite satirične manufakture.

Mnoge od priča iz knjige Brod pacova napisane u dijaloškoj formi potvrđuju Simićev dramski nerv. U pojedinim „jednočinkama“ pisac se jetko ruga vokabularu dogmatiziovanog mišljenja kojim se olako nalaze opravdanja za društvene anomalije, izopačenu logiku i pristajanje na standarde laganog tonjenja u bezdane iracionalnog. Umeće preživljavanja postaje umeće očajničke racionalizacije niščih duhom. Siromaštvo je institucija čije fasade održava još samo jeftin politički marketing. Hoće se reći da gotovo nema granice između Simićeve lekarske i literarne klijentele. Sve su to familijarni razgovori sa planetarnom diskrecijom.

Kažu da su se Kafkini praški prijatelji zacenjivali od smeha kada im je čitao prva poglavlja Procesa. Samo koju godinu kasnije sudbinu Jozefa K. mogao je na vlastitoj koži osetiti svako od njih. Umetnost bez zrna trezvenog futura ne znači mnogo. Stoga je sasvim izvesno, u kontekstu ovdašnjih prilika, da ćemo jednog dana Simićevu satiru čitati kao srpsku realističku prozu. U doglednoj budućnosti Slobodan Simić postaće Janko Veselinović srpske književnosti. Razume se: ukoliko pacovi sa olupine ne pobegnu.