На полеђини збирке кратких прича Брод пацова запажамо проницљиву монтажу ликовног уредника: Слободан Симић – хомо дуплеx. Један од двојице Симића, са смртно озбиљним изразом лица је, претпостављамо, психијатар ужичке Градске болнице. Други, пак, са дијаболичним осмејком Булгаковљевог господина Воланда, јесте познати српски сатиричар. Оба лица садејствују у истом подухвату. За ефектну анатомију морала виновника националног суноврата, дует какав се само пожелети може.

КАБАДАХИЛУК И СЛЕПИЛО

И све је у новој Симићевој књизи у знаку срећног двојства. Први рецензент, проф. др Никола Милошевић, тврди да Симић „пише без имало патетике и са лепим смислом за ефектну и књижевно однеговану реч“. Други опет, а реч је о угледном универзитетском професору психологије Жарку Требјешанину, вели да „његова сатирична жаока погађа дубоко, у само језгро нашег карактера“.

Ако не рачуна на кинески контингент, за Симићеву литерарну дијагнозу у оскудној државној веледрогерији нема лека. Но, како знамо да је др Симић у књижевност ушао са књигом афоризама симптоматичног програмског наслова Најцрње је црвено (1992) тешко да се медикаменти наших далекоисточних сапатника налазе на позитивној листи у његовој књижевној ординацији. Уосталом, познајем човека, не чита Мао Цетунга. Спава са Домановићем и Орвелом под јастуком. Чак ни шангајке никад није обуо.

Слободан Симић је апологет смеха који улази под кожу, провирује иза кулиса актуелне политичке демонологије и демагогије. Све што би да нам се у последњој деценији овог века наметне као празник наших победа он види као циркус наших пораза, кабадахилук и индуковано слепило. Симић припада оном соју сатиричара који у својој приповедачкој пракси не користе претерано велики залет. Не околиша. Предмет његове пародичарске пажње који дорађује до духовитог апсурда често су лако препознатљиве ситуације наше невеселе свакодневице. Наизглед заведено и померено, значење његових прича није оно што изазива наш смех већ противуречан контекст из којега су настале. Испод пишчеве сатиричне глазуре препознајемо мутанте и изгреднике, непослушнике и уображенике, џелате и жртве лоше режиране стварности. Црнохуморна карактерологија. Године расплета из пера сеизмографа колективне свести.

ИЗОПАЧЕНА ЛОГИКА

У 68 стилски профињених и тематски разноврсних прозних минијатура писац доследно спроводи свој препознатљиви приповедачки поступак (Приче без поуке). Алегорија, гротеска, хипербола, инверзија, иронија, део су Симићеве убојите сатиричне мануфактуре.

Многе од прича из књиге Брод пацова написане у дијалошкој форми потврђују Симићев драмски нерв. У појединим „једночинкама“ писац се јетко руга вокабулару догматизиованог мишљења којим се олако налазе оправдања за друштвене аномалије, изопачену логику и пристајање на стандарде лаганог тоњења у бездане ирационалног. Умеће преживљавања постаје умеће очајничке рационализације нишчих духом. Сиромаштво је институција чије фасаде одржава још само јефтин политички маркетинг. Хоће се рећи да готово нема границе између Симићеве лекарске и литерарне клијентеле. Све су то фамилијарни разговори са планетарном дискрецијом.

Кажу да су се Кафкини прашки пријатељи зацењивали од смеха када им је читао прва поглавља Процеса. Само коју годину касније судбину Јозефа К. могао је на властитој кожи осетити свако од њих. Уметност без зрна трезвеног футура не значи много. Стога је сасвим извесно, у контексту овдашњих прилика, да ћемо једног дана Симићеву сатиру читати као српску реалистичку прозу. У догледној будућности Слободан Симић постаће Јанко Веселиновић српске књижевности. Разуме се: уколико пацови са олупине не побегну.