Династија одсечених носева - Предраг Радоњић

Предраг Радоњић

Династија одсечених носева

Врста: Збирка приповетки
Језик: српски
Писмо: ћирилица
Издавач: Народна књига, Београд, 2000.
Број страна:
ISBN:

Бог ствара ниизчега, а ми из руина… Цитирајући Кристијана Дитриха Грабеа на почетку своје друге прозне књиге “Династија одсечених носева”, Предраг Радоњић (1970) нам посредно предочава и свој поетички концепт, базиран, пре свега, на делима из најбоље традиције српске прозе постмодерног доба, а и шире.

Ваља имати на уму чињеницу да је реч о писцу који је својом првом збирком прича “Побачаји” (1995) одшкринуо врата Борхесове Вавилонске библиотеке , те је тако већ добрано зацртаном приповедачком стратегијом, са минимумом епигонског замуцкивања и додворавања форми блиставих узора, представљао свежину благог поветарца на српском литерарном позорју.

Поновљено издање “Побачаја” ( издавачи: Кадињача – Народна књига, 1996), као и бројне награде (“Милутин Ускоковић”, “Лаза К. Лазаревић”, “Српско перо”) за приповетке из нове књиге потврдиће ваљаност доследно испоштованог аутопоетичког става. Радоњићеве приче су, у највећем броју, саткане од двоструке диоптрије књижевног преобликовања стварности: историчности – дакле, фактографске и литерарне грађе похрањене у бездну текстуалности из којег игром случаја или сродношћу тематских афинитета писац по потреби захвата – и имагинације инвестиране у ново читање историје а тиме и њених последица.

Савремени писац увек рачуна на пун џеп златних трикова, на, како је говорио писац “Гробнице за Бориса Давидовича” триковање документарне грађе. Свака од седам прича из “Династије одечених носева” завршава се пишчевим коментаром у коме напомиње изворе које је експлоатисао, сижејно обликовао, поетски сублимирао, дорађивао и дочитавао, гдегде, и беспотребно одлажући крај и консеквентност приче.

Тако у изванредно, са укусом епохе, “реконструисаној” епистоли писца “Мајстора и Маргарите” у причи “Исцепано писмо Михаила Афанасјевича” приповедач у коментару открива историјску позадину Булгаковљевог односа са Стаљином, што може а и не мора бити важно за иначе сасвим добро информисаног читаоца постмодерног доба. У приповестима које говоре о животима блаженог Августина (“Прича о трену безмерном”) и оснивача Византијског царства Ираклија Великог и његових потомака (“Династија одсечених носева”) Радоњићев наратор често инсистира на стилској саобразности са књижевним облицима из доба у којима се одигравају судбине његових јунака чиме је, са завидном језичком перфекцијом, сасвим оправдана намера аутора да “улије давно разложену крв и учини његове његове представнике и време њиховог битисања ближим очима читалаца”.

Река Дрина, Рогачица

Једно од првих пера српске књижевне критике данас, Васа Павковић, пише да Радоњић, крстарећи временом и простором, “као да прича јединствену причу о неумитној и трагичној судбини човековој унутар историје, друштва и уопште живота, од ранохришћанског доба и првих византијских династија па, преко периода ренесансе, све до времена Стаљинових чистки и савремене виртуалне реалности, при том, творећи атмосферу сличну оној на сликама Хијеронимуса Боша (видимо да избор мотива за насловну страну није случајан) где се вртови насладе и ужаса непосредно додирују”.

Писац објашњава разлоге петогодишње паузе: “Неписано је правило да себе можете назвати писцем тек са другом објављеном књигом. Желео сам да озбиљно и темељно приступим другој књизи приповедака и да одговорим неким естетским идеалима које сам себи поставио. Хтео сам да свака приповетка буде објављена онда када осетим да је завршена. Наравно, можемо ићи у недогелд и поправљати ствари које су једном написане, као онај лик у Камијевом роману “Куга” који цео живот једну исту реченицу преобликује тражећи јој савршену форму и никада је не налази. Било ми је потребно да изградим неки баланс, како због неких личних односа према овим причама, тако и због ствари које су нам се, нажалост, около дешавале. Јер није лако писати када је земља у рату и када се бомбардује, када се ствари упијају, доживљавају, па тек онда на неки начин испољавају. Писао сам, дакле, озбиљно и споро, према мери, снази и таленту који ми је од Бога дат”.

Таратурс крстарење Перућац - Вишеград - Перућац

Поделите:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *