У ситуацији када се Ерама ватра такозване грађанске културе из бетона преселила у ведрину Месне заједнице Мокра Гора, атмосферу у чађавој долини прочистила је свеже штампана, јединствена мапа доказа да је дух једног места неисцрпан и да увек за људима трага. Пред публиком је књига “Ужице, више од свега што је било” новинара, писца и публицисте Зорана Јеремића – реч је о књижевној биографији Ужица.

– Можда ћемо се затећи у данима када ће обилазак Ужица по маршрути његових писаца представљати најбољу туристичку понуду. Баш као што Даблин обилазе због Џојса, а Вишеград због Андрића. Мој избор, уз белетристику овдашњих писаца, обухвата и текстове некњижевне, хронике, есеје, извештаје и репортаже, јер ови записи садрже теме које се до сада нису дале милости литерарног уобличења – објашњава Јеремић. – Мало је градова чије су име у једном веку пронела најмање тројица великих писаца из српског књижевног канона. У прошлом веку то су за Ужице учинили родоначелник градског романа Милутин Ускоковић, књижевник и академик Љубомир Симовић и писац Светислав Басара.

Биографија Ужица, сазнајемо из пера Љубомира Симовића, почиње оскудним људским траговима из неолита, пре него што је града на овом месту било. Папирна историја почиње с хришћанством. Касно и случајно, када је у једном дубровачком документу 9. октобра 1329. Мила, жена неког “Славка из Ужица” положила четири перпера и осам гроша на име дуга.

У историјском, хронолошком низу, биографија града наставља се текстовима аутора из различитих епоха: Славомира Настасијевића, Мавра Орбина, проте Матеје Ненадовића, Евлије Челебије, Јоакима Вујића, Феликса Каница…

– Штета што су ово лепо место уништили Турци, који су још увек ту. Ако би се овде завео ред и ако би се град очистио и куће биле уређеније, било би то једно од најлепших и најпријатнијих места у Србији – описивао је Ужице октобра 1835. Сигмунд фон Хедер, дуго након што су најзначајнији писци овог краја, рачански монаси Теодосије и Јеротеј, за Чарнојевићем отишли пут Сент Андреје и Фрушке горе, да Србима стварају писану књижевност. Тамо су људи из ужичког краја отворили путеве другој, а затим и трећој генерацији наших “грађанских писаца”, са Доситејем на челу.

На тамне, надовезују се ведрије и лепе слике Ужица из пера Стојана Обрадовића, Херберта Вивијана, Добросава Ружића, Љубомира Стојановића, Милутина Ускоковића, Милоша Перовића, Маге Магазиновић, Младена Ст. Ђуричића, Миодрага Верговића…

“Прве поуке из социјализма почели смо стицати из брошура Васе Пелагића… и код Крсте Ђаниног (Крсто Петровић), избеглице из Црне Горе, који се са оцем и мајком населио у Ужицу и себе прогласио за првог ужичког социјалисту”, записао је Драгољуб С. Илић, новинар и дипломата, описујући прву генерацију ужичких гимназијалаца – левичара.

Веснике модерности у граду на Ђетињи описао је Слободан Радовић.

– Варош је као магнет привлачила људе разних занимања: Јозеф Хашке, сликар, отворио је сликарницу у Орловића кући… Јосиф Чех је основао у Ужицу удружење за производњу свилених буба… Било је и других лепота у вароши… Где год макнеш, извори здраве воде, отворени и духовити људи – подсећа књижевник Радовић, пишући о записима штампара овдашњег Лазара Тришића и о претплатницима његових књига.

Повест ужичка књижевна, уметничка и боемска постаје све богатија, заједно са духовним и сасвим опипљивим доказима, ишчитава се кроз записе новинара Дејана Маленковића, из драгоцених књига чувеног професора историје Милорада Искрина, песника Славка Вуксављевића…

Посебна драгоценост су ужички текстови Момчила Настасијевића, Рада Драинца, Александра Дерока, сликара Михаила Миловановића, Миодрага Павловића, Владете Јеротића, Пурише Ђорђевића, Митре Митровић, новинара Антонија Ђурића, Живојина Павловића, Александра Тишме, композитора Жарка Петровића, Станислава Винавера, Радована Поповића, Љубивоја Ршумовића…

Реч је о драгоценим белешкама, на које би без Јеремићеве књижевне биографије Ужица најрадозналији читалац тешко набасао. Сада, кад је уз Симовићево “Ужице са вранама” на полици и Јеремићево “Ужице – више од свега што је било”, ствар постаје неупоредиво лакша.

Никола Јанковић (Новости)

О аутору

Зоран Јеремић (1965, Ужице) уређивао је недељник “Вести”, објавио је збирке песама “Степениште”, “Зимско светло” и “Школа ћутања”, књиге интервјуа “Ветар речи” и “Писац с крајоликом”, бројне биографске књиге, монографије, тематске часописе…

Члан је жирија књижевне награде “Меша Селимовић”, уредник је часописа за књижевност, уметност и културу “Међај”. Живи и ради у Ужицу, Јеловој гори и Београду.