Удружени издавачи ЈП „Национални парк Тара”, ТО „Тара–Дрина” из Бајине Баште и ТО Златибор објавили су књигу “Златиборе, питај Тару” као подршку развоју туризма.

Зашто бисмо сами кад можемо заједно – поручују представници туризма Златибора и Бајине Баште, удружени у издавању књиге „Златиборе, питај Тару”. Названој по у народу радо певаној песми о младалачкој љубави („Волели се ко сунце и зора, она с Таре, ја са Златибора”), додуше неузвраћеној („Сетном песмом из плаве даљине удала се преко реке Дрине”), с подсећањем и на вечну блискост две суседне планине.

Аутори двојезичне књиге, на српском и енглеском, су бајинобаштански туристички посленици Ранко Милановић и Синиша Спасојевић заједно са ауторком текста Данијелом Ћировић и илустраторком Биљаном Михајловић.

Савремено опремљена, а с традиционалним темама и мотивима, погодна је да њоме свету боље представимо изворне и туристичке вредности златиборско-тарског краја.

Почиње, наравно, цртицом о настанку песме „Златиборе, питај Тару”. Стихове за њу написао је песник Михаило Ћуповић (1934–2004), рођен у Мокрој Гори, живео у Чајетини. „Мало се зна да је ова песма прича о његовој неоствареној љубави из младости. Он се загледао у Милицу, најмлађу од пет ћерки. Једна од њених старијих сестара приметила је да се нешто дешава и рекла родитељима, забринута да би Милица могла да побегне и њу прескочи са удајом. Милицу су склонили код тетке у Заовине, док је Михаило ускоро отишао у војску на две године. Када је дошао ред на Милицу да се уда, дали су је за момка из Вишеградске бање… А Михаило је написао песму.”

Књига се наставља записима о планинама. „Нема места на Балкану које није чуло за златиборску пршуту или Панчићеву оморику.

Специфични животни услови овог краја утицали су и на посебан начин живота становника Златибора и Таре, што је изнедрило нарочите специјалитете, занате и вештине којима се овдашња села и данас поносе”, пише у уводу, па разјашњава порекла имена обе планине.

Следе упечатљиве приче о народном градитељству и кућама без ексера, традиционалној ношњи овог краја, једном дану у сеоским домаћинствима на Златибору и Тари, вашарима, старим занатима овог краја (катранџије, качари, ситари, рабаџије, кириџије, сплавари), изради одеће од конопље и вуне, о легендама и предањима (Немањићи и Тарабићи, Царево поље, рудници соли и злата…). Наравно и о надалеко познатој храни златиборско-тарског подручја: комплет-лепињи, пршути, сиру и кајмаку, ракији… Завршно поглавље је „Шта да обиђете”, у коме су уз изузетне илустрације описане знаменитости ове планине: манастири Рача и Рујно, извор Лађевац, Сирогојно, Стопића пећина, водопад Гостиље, Мокра Гора и Шарган, река Врело, Бањска стена, Кућица на Дрини, Перућац.

Иако пре свега посвећена бајинобаштанском и чајетинском крају, ова књига, намењена за све од седам до 107 година, засад је јединствен пример атрактивно представљене културне баштине, предања и туризма. Одсликава сву лепоту српске традиције, наслеђа и јединствене природе.

Бранко Пејовић